У интервјуу "Политици ЕКСПРЕС", објављеном 04. 11. 1991. године, говорећи о потреби да Срби из БиХ изађу на Плебисцит и кажу да желе у будућност заједно са осталом браћом, и у држави за коју су се изборили у два свјетска рата, рекао сам и сљедећу реченицу: "Очигледно је да се Босни и Херцеговини, поновно, жели наметнути црно-жута боја Аустроугарске монархије..."
Мени је то било очигледно, иако није било мало оних који су наивно мислили да ће нам са простора некадашњих окупатора стићи "мед и млијеко", те да то више нису онакве државе, какве су биле у Првом и Другом свјетском рату......

Године су пролазиле, а маске су полако падале. Нису се либили да, нас Србе, у својим медијима, називају свакаквим именима, али су, без обзира на тај свој безобразлук, од нас тражили да их беспоговорно слушамо, мамили нас "приступним фондовима", желећи да им територије својих држава предамо срећни и на тацни...

Да маске све брже падају, потврдио нам је и наш дугогодишњи познаник, у овој несрећној држави преплаћени Аустријанац, Валентин Инцко. Човјек којег је Вијеће за имплементацију мира послало у Сарајево да доказује да ми нисмо дорасли да водимо државу...
Е, тај Аустријанац, тај Валентин Инцко, расписао се ових дана у једном аустријском листу, објашњавајући тамошњим читаоцима актуелну политичку ситуацију на релацији ЕУ - БиХ.

Ево шта је написао:
"Босна и Херцеговина већ је једном била дио Европе и то као дио Хабсбуршког царства. Иако у почетку скептични, Босанци су касније били међу најхрабријим борцима. Само у Лебрингу код Граца сахрањено је преко 800 Босанаца, а остали на ријеци Исонзо (Соча). Током периода монархије, Босна је доживјела велики потицај за модернизацију у областима инфраструктуре, образовања, администрације и архитектуре. Аустрија стога има добру репутацију у земљи. Већина Босанаца осјећа се као Европљани и жели формално постати чланица Европске уније.
Три су разлога зашто приступне преговоре са БиХ треба започети:
Први је властити, иако скроман допринос Босне и Херцеговине.
Други је благонаклоност с којом је ЕУ третирала босанску апликацију.
Трећи разлог је геополитичка ситуација. Без агресорског рата Русије против Украјине, то би вјероватно потрајало дуже. Али, овако су Европљани хтјели да дефинишу своју сферу утицаја. ЕУ није жељела да се на Балкану отвори црна рупа. Босна је у Европи...", објашњавао је Валентин Инцко зашто БиХ мора постати чланица ЕУ.

Осврнућу се на онај дио Инцковог текста, у којем овај Аустријанац пише о Босанцима који су гинули за "Аустроугарско царство", на ријеци Сочи.

Војска Аустроугарске монархије у биткама на ријеци Сочи, (на италијанском језику та ријека се зове Исонзо), ратовала је против Италијана који су били на страни Сила Антанте. Силе Антанте чиниле су Руска Империја, Велика Британија и Француска.
Значи, људи са простора Босне и Херцеговине ишли су на ријеку Сочу да бране Аустроугарску монархију и гину за њу. Србин, Светозар Боројевић, рођен у околини Костајнице, био је чак фелдмаршал Аустроугарске војске, командант Исонзо армије и заповједник фронта на тој ријеци. Претходно се истакао на Источном фронту, у борбама на Карпатима, спрјечавајући Русе да избију на Дунав...
Да се не заборави!

Браћо и сетре, да сам, сада, на челу Републике Српске, поручио бих креаторима ратнохушкачке политике Европске уније: "Господо, све док не зауставите рат против Русије, третираћемо вас као 'црну рупу' и зауставити све разговоре са вашим представницима! Не пада нам на памет да гинемо за вас и вашу повампирену идеологију!"

(Доктор Драган Ђокановић, 21. 03. 2024)