У чланку "МОМЧИЛО КРАЈИШНИК: 'МИРКО, ЗАМОЛИ ДРАГАНА ДА МИ ПОМОГНЕ!", којег сам на фејсбуку објавио 18. септембра 2020, а који је истог дана објављен и на порталу Српска, постоји одломак:
"С Миланом Трбојевићем и Мирком Крајишником сјео сам испред куће, на терасу саграђену у непосредној близини Жељезнице. Током разговора с двојицом гостију гледао
сам у ријеку, дивећи се, сваки пут изнова, овој планинској љепотици. Тог сунчаног и изненађујуће топлог мартовског дана била је некако посебно бистра. Међутим, нигдје поточних пастрмки које су ми претходних дана привлачиле пажњу. Овог пута по беспријекорно чистој површини њене ледено хладне воде, ређале су се слике бројних тешких сјећања која су ми непрестано навирала. Шиљци костију очевих прегажених поткољеница и раздерана кожа око њих. Плава кеса са четири бомбе тик испред ногу мог старијег сина Николе. Израз братовљевог лица док ми је причао како су га оставили без посла. Слика тешко повријеђеног оца и његов тужни поглед прије него је издахнуо на мојим рукама...
Слика за сликом...
Сјећање за сјећањем...
Све се то члановима моје породице и мени десило од јуна 2003. године, када су ми у Београд дошли хашки истражиоци Брет Симпсон и Стивен Маргетс, па до мог одласка у Хаг да свједочим на суђењу Крајишнику (март 2005).
Повукао сам према себи, уредно сложене, папире које су донијели Мирко Крајишник и Милан Трбојевић, узео оловку и, трудећи се да оставим утисак смирености, још једном посвједочио."
28. АВГУСТ 2004. ОСТАО САМ БЕЗ ОЦА ЂОКА
Из Хашког трибунала, почетком љета 2004, добио сам информацију да би моје свједочење у случају "Момчило Крајишник" требало да буде у новембру те године...
Иако ми се и у претходних годину дана десило много непријатности, ипак овако нешто нисам очекивао:
"На основу налаза и мишљена вјештака саобраћајне струке Ного Божа од 20. марта 2005. године и исказа вјештака на главном претресу, а који су поткријепљени записником о увиђају, скицом лица мјеста и фотодокументацијом, налазом и мишљењем вјештака Сладоје Момчила, те фотодокументацијом са реконструкције саобраћајне незгоде, суд налази доказаним да се несрећа догодила у лијевој саобраћајној траци гледано смјером кретања теретног моторног возила Магирус на прегледном дијелу коловоза, при чему је оптужени могао уочити на удаљености најмање 200 м или временски од око 14 секунди пред незгоду. Оптужени је могао пратити његово кретање јер му је био у видном пољу, па стога пјешак није изненадна и непредвидива опасност за возача... Теретно моторно возило Магирус, које је било технички исправно, се кретало према мјесту незгоде брзином око 56-58 км/х. Пјешак (Ђоко Ђокановић) је кренуо прелазити коловоз у часу када је возило од њега било удаљено 39 м, па је та одлука пјешака технички реална и безбједна под условом да се оптужени креће својом десном саобраћајном траком. На појаву пјешака да прелази коловоз, оптужени је прво реаговао на управљач усмјеравајући возило на лијеву саобраћајну траку с намјером да обиђе пјешака, а онда је предузео радњу кочење. Кочио је по себи лијевој саобраћајној траци и налетио на пјешака који је прешао коловоз дубоко за 5 м, а који се кретао брзим ходом и на коловозу се задржао три секунде до налета. У моменту налета брзина возила била је око 25 км/х. Возило је налетило на пјешака предњим десним крајем, оборило га на коловоз, а потом прегазило предњим десним точком. Мјесто контакта возила и пјешака је удаљено од стајне тачке за 74 м, а од десне ивице коловоза 5 м гледано правцем кретања возила. Да се оптужени кретао својом десном саобраћајном траком, са кочењем или без кочења, до налета не би дошло, јер би пјешак прешао саобраћајну траку прије доласка возила и тада би им међусобна удаљеност износила 9 м, а при кочењу 11 м. Суд прихвата налаз и мишљење вјешатака Божо Нога јер он логично произилази из утврђених чињеница, дат је од квалификованог лица за ову врсту вјештачења. Вјештак Божо Ного у свом налазу и мишљењу утврдио је, а што суд прихвата, да је оптужени био у обавези да се креће својом десном саобраћајном траком и да пропусти пјешака који је отпочео прелазити коловоз, до налета не би дошло, јер би пјешак прешао саобраћајну траку којом се креће возило прије његовог доласка до линије сукоба, па је овај пропуст оптуженог у узрочној вези са насталом посљедицом.
Скица са мјеста на којем је прегажен Ђоко Ђокановић
Неприхватљив је дио исказа свједока Ђајић Драгана, као и одбрана оптуженог гдје говоре да је пјешак нагло излетио на коловоз, стао на половину коловоза, пратио кретање возила и нагло се бацио под возило којим је уптављао оптужени Кадић Асим, јер из налаза и мишљења вјештака саобраћајне струке Ного Божа јасно произилази да је пјешак ударен предњим десним фронталним дијелом кабине возила, при брзини од 25 км/х и оборен је на коловоз, а потом прегажен предњим десним точком. Пјешак је кренуо прелазити коловоз, није одустајао од те намјере, па се у конкретном случају не ради о бацању пјешака под возило, него искључиво о налету возила на пјешака." (Цитат из судске пресуде)
На позиве Хашког трибунала свједоци се морају одазвати, па сам у холандски главни град отишао, како је и предвиђено, у новембру 2004. Требало је, из собе за свједоке, да уђем у судницу након свједочења Момчила Мандића, међутим одбрана Момчила Крајишника тражила је додатно вријеме, како су рекли, "да се припреме за свједока доктора Драгана Ђокановића", те сам се вратио у Источно Сарајево...
(Др Драган Ђокановић, 20. септембар 2020)
П.С. На фотографији је мој покојни отац Ђоко...
Везани чланци:
