"Драгане, како си ти успио да то све постигнеш, и у животу, и у медицини, и у спорту, и у политици?" , упитао ме прије неколико година господин Пандуревић, дошавши из Италије, из Милана, да му нешто помогнем.
"Устајао сам рано: љети у четири а зими у пет, и учио до девет часова. У пола десет сам био на тренингу... до пола један. Седам-осам сати рада. У петнаест до један већ сам јео 'српску шниту' у популарној сарајевској 'Паркуши'... Вјероватно су се моји тадашњи другари, касније, када се заратило, знајући да сам у српској власти на Палама, а присјећајући се тих дана нашег дружења, мислили да сам 'српску шниту' јео ради њеног назива. А нисам! Јео сам је јер је била пуна калорија... Српске шните више нема у Сарајеву..."

Ја и даље учим, радим, вјежбам...
Планирам да постанем и предсједник Републике Српске.

Апсолутно сам сигуран да је Република Српска заслужила да има упорног човјека за предсједника, човјека који зна шта жели! Који тачно зна како се остварују прави резултати. И који има знања и снаге да то уради.


(Доктор Драган Ђокановић, 05. 07. 2024)