Међу бројним атацима на Србе и Републику Српску налази се и најновија иницијатива Златка Лагумџије, амбасадора БиХ при Уједињеним нацијама, који без одлуке Предсједништва БиХ ради на новој резолуцији о Сребреници. Тај некадашњи комунистички функционер и партијски друг бројних актуелних српских политичара из Републике Српске (чврсто су били повезани чак и 1990. и 1991. године) - ових дана, заслијепљен подршком неких Западних дипломата, и не обазирући се на своје бивше партијске другове, покушава у УН-у да Србе прогласи геноцидним народом а Републику Српску геноцидном државом.

Шта човјек на то да каже, већ да се присјети свих ратова који су нам наметани, свих логора у које смо одвођени, свих кама и "србосјека" којима смо клани, свих ријека у које смо бацани, свих вјешала на којима смо висили само зато што не трпимо окупаторе и њихове сараднике, свих кочева на које су нам злотвори вијековима претке набијали - и да, свима онима који желе да нас чују, још једном поручимо: "Поштујте наше милионске жртве у борбама за слободу и грађење дражава у којима су стасавали и други народи! Нисмо се промијенили! Још увијек волимо слободу и своју државу!"

А што се тиче "Сребренице": Сигуран сам да су срца Срба само уз оне Србе који су три пуне године нападани и убијани од стране наоружаних формација из Сребренице, које су себе називале бригадама, па чак и дивизијом државе, коју су силом жељели да наметну Србима.

А Срби не воле када им неко разбије државу у којој мирно живе па им, потом, силом намеће своју.

* Присјетимо се дешавања због којих би Златко Лагумџија и сви други српски непријатељи у Уједињеним нацијама жељели Србе и Републику Српску да прогласе геноцидним, да нас након тога киње, малтретирају, и ставе под своју чизму.

Сви цитати које ћу сада да наведем искључиво су из бошњачких извора:

1. Пробој Бошњака према Тузли

"Међу Бошњацима се проширио глас да се војно способни мушкарци требају повући у шуму, организовати колону заједно са припадницима 28. дивизије Армије Републике Босне и Херцеговине и покушати се пробити према територији на сјеверу, под контролом босанских власти. Око 22:00 сата увече 11. јула 1995. команда дивизије је заједно са бошњачким општинским властима Сребренице донијела одлуку да се организује колона."

"Након што је донијета одлука о пробоју Бећировић прво наређује везистима да изађу на узвишење и успоставе везу са Командом Корпуса, док је Команда 28. дивизије одредила распоред јединица и начин кретања. Наређено је да у пробој крене и цивилно становништво, с тим што су могли самостално донијети одлуку да ли ће ићи са војском или ће ићи према УНПРОФОР-у. Након што је успостављен контакт са Командом 2. корпуса постројене су јединице и формирана је колона. Све се дешавало у ноћи између 11. на 12. јули 1995. године. Команди 2. корпуса је пренесено 'да је Сребреница фактички пала' и да је намјера пробој према Тузли. Бећировић је пренио Команди 2. корпуса да ће се колона кретати у правцу Баљковице и да се у колони налази између 10 000 и 15 000 људи, од чега је било око 6 000 бораца. Жена и д‌јеце је било веома мало, можда десетак."

"На челу колоне се налазила 284. бригада, док је иза ње била 280. бригада. Око 10 сати наређен је први одмор, али и да зачеље стигне врх колоне. По пристизању у рејон одмора кружиле су разне информације, да има рањених, погинулих, да има оних који су изашли из колоне и ишли бочно. Око 16 сати наређен је покрет.
Након што је колона прешла три до четири километра на њу је отворена ватра. Људе је ухватила паника, бјежали су напријед, назад по странама и ватра је трајала око десет минута дуж цијеле колоне. Пале су и прве жртве, на челу колоне. Ту је колону затекла и ноћ, а ускоро се сазнало и да је колона прекинута."

"Дана 12. јула 1995. српске снаге покренуле су артиљеријски напад на колону која је прелазила асфалтну цесту на подручју између Коњевић Поља и Нове Касабе, на путу према Тузли. Само отприлике једна трећина мушкарца успјешно је прешла асфалтну цесту и колона је разбијена у два дијела. Цијели дан и ноћ остатак колоне био је изложен јакој ватри и гранатирању."

"Егзекуција заробљеника из колоне извршена је на ријеци Јадар 13. јула 1995. године. 17 мушкараца је одвежено на мјесто на обали Јадра. Постројени су и стријељани. Један свједок, кога је метак погодио у кук, скочио је у ријеку и успио побјећи."

"Дио колоне заробљен на пољани код Сандића, послијеподне 13. јула 1995, одвежен је у складиште у Кравици."

"Кретање се наставило дуж а затим преко ријеке Јадар и даље према Церској и Удручу. Убрзо се чула и нова паљба по колони из ПАМ-ова, иза леђа. ...
Послије договора са командантима одлучено је да се дио колоне врати у рејон асфалта и да покуша извући из окружења већу групу бораца 28. дивизије АРБиХ. Око 14 сати стигла је информација да су се српски војници повукли са асфалта и да је већа група бораца 28. дивизије прешла асфалт и да се креће према Удрчу. ...
Колона је око 16 сати кренула према селу Глоде и на том путу од Удрча према селу није било никаквих проблема. Ипак, по изласку извиђача на Глоданско брдо, установљено је да се то брдо налази под контролом српске војске. Помоћу водича брдо је успјешно заобиђено, а по сванућу поново је направљен одмор. У поподневним сатима са зачеља је стигао Ејуб Голић, са извјештајем да на асфалту гд‌је је колона пресјечена нису успјели пронаћи дио колоне која је иза остала."

"У подневним сатима колона креће према селу Липље. Послије проласка села Липље колона упада у засједу, али је успијева разбити, те заробљава једног официра Војске Републике Српске, који је предат Команди 24. дивизије АРБиХ након пробоја. ...
У правцу Снагова поново се морало прећи преко једног асфалта, али је овај пут то учињено без икаквих проблема. Тек на самом зачељу колоне наишао је један српски транспортер који је отворио ватру на зачеље колоне, али је услијед д‌јеловања ручног бацача успјешно уништен. ...
Направљена је линија према Баљковици, послије чега је кренула главнина колоне. Исте вечери 15. јула отпочела је и борба ради пробоја према слободној територији. У тим борбама уништен је један српски тенк, док су три заробљена, уништена су два камиона и једна 'прага', док је још једна прага заробљена. У току ноћи борбе су обустављене, али и кретање колоне, јер није било сигурно.
Пошто смо могли да укључимо само један тенк у борбу, при нашем кретању смо запалили резервоар за гориво, јер на други начин их нисмо могли уништити. Истовремено са нашим нападом из правца слободне територије је кренуо и напад који је водио командант Насер Орић, али они нису тај дан могли да пробију линију одбране четника. Напад је обновљен у јутарњим сатима 16. јула и око 12 сати успјешно су код Незука пробијене српске линије, послије чега је дошло до сусрета колоне са припадницима 24. дивизије АРБиХ."

"Дана 14. јула 1995, у школу у селу Пилица, сјеверно од Зворника, аутобусима су довожени заробљеници из колоне. Ту су држани двије ноћи, а 16. јула укрцани су у аутобусе и одвежени на Војну економију Брањево гд‌је су стријељани."

2. Збивања у Поточарима, у бази УН-а

"Суочени са чињеницом да је Сребреница пала под контролу српских снага, на хиљаде бошњачких становника Сребренице побјегло је, до вечери 11. јула 1995, у Поточаре, у базу УН-а."

"Жене, д‌јеца и старци укрцани су 12. и 13. јула 1995. у аутобусе и одвежени из Поточара на територију Кладња."

"Када су се бошњачки становници Сребренице почели укрцавати у аутобусе, српски војници систематски су издвајали војно способне мушкарце који су се у гужви покушавали укрцати."

"Мушкарци Бошњаци, који су у Поточарима одвојени од жена, д‌јеце и стараца, пребачени су у Братунац, гд‌је су касније доведени бошњачки мушкарци заробљени у колони."

"Затворенике који су преко ноћи држани у Братунцу, рано ујутро 14. јула 1995. године, аутобусима су одвежени у спортску салу школе у Грбавцима код Ораховца.
Одатле су их камионима одвозили на стријељање."

"Аутобуси са бошњачким женама, д‌јецом и старцима на путу из Поточара у Кладањ били су заустављени у Тишчи и претражени. Бошњачки мушкарци који су у њима нађени искрцани су из аутобуса."

(Доктор Драган Ђокановић, 04. 04. 2024)