Држава Словенаца, Хрвата и Срба проглашена је у Загребу 29. октобра 1918. године и одмах је затражила признање и војну помоћ од стране Краљевине Србије. Никола Пашић, предсједник краљевске српске владе, 8. новембра у одговору на упите за признавање те новопроглашене (квази) државе Словенаца, Хрвата и Срба, пише: "У име краљевске српске владе част ми је известити Вас, да ова признаје Народно Веће у Загребу као законску владу Срба, Хрвата и Словенаца који живе на територији аустро-угарске монархије".
А што се тиче тражене војне помоћи, она је још брже стигла. Прва српска армија ушла је на простор Босне 4. новембра, а два дана касније стигла је у Сарајево. У Загребу и Ријеци српски ослободиоци су били 14. новембра 1918. године...

Нас, Србе из Републике Српске, требало би да занима зашто је Никола Пашић у име краљевске српске владе (Краљевине Србије) прихватио да српске територије из Босне и Херцеговине, и након војног пораза Аустроуграске и уласка српске војске на територију Босне и Херцеговине, буду у саставу новопроглашене "државе Словенаца, Хрвата и Срба", иако су Срби из БиХ жељели своје срезове да уједине са Србијом и није их уопште занимала та назови држава Словенаца, Хрвата и Срба - коју нико у свијету није видио осим Краљевине Србије, Николе Пашића и регента Александра?
Наравно, историја је већ дала одговоре. Политика Краљевине Србије била је стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, прављење новог народа од та три, а не идентификација и прихватање у Краљевину Србију, Срба и српских територија са предратног простора (аустроугарско - отоманског кондоминијума) Босне и Херцеговине.

Знајући то, а видјевши да муслимански и хрватски политичари не уважавају нас Србе и наше изјашњавање на Плебисциту да желимо да останемо да живимо у држави коју је након Првог свјетског рата утемељила Краљевина Србија, (која је нас Србе из БиХ тада поприлично подцијенила, додворавајући се Словенцима и Хрватима), и у чијем смо чувању учествовали током цијелог Другог свјетског рата (и кроз четнички и кроз партизански покрет) и деценијама послије рата - да су спремни да нас бескрупулозно "прегазе" на референдуму као што су то урадили у Скупштини - потписали смо 9. јануара 1992. године Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ (Републике Српске).
Иако смо били у савезној држави са Србијом и Црном Гором, схватили смо браћу и њихову жељу да сачувају мир у својим републикама и формирају (нову) СР Југославију, без нас.

А ми смо, у троипогодишњем рату за Републику Српску, имали велике жртве. И нисмо, сада, спремни да се коцкамо са постојањем Републике Српске.
Према томе, дани државности Републике Српске могу бити само дани њеног настанка.

(Доктор Драган Ђокановић, 18. 06. 2024)