Посљедњих дана сам боравио у швајцарским градовима Берну, Цириху и Луцерну, а сада сам у италијанској Верони..
Циљ моје посјете овим градовима је разговор са нашим људима о актуленом политичком тренутку у Републици Српској, а потврдио сам им и да сам одлучио да се кандидујем за предсједника Српске, на изборима 2026. године.
Било је много питања, али једно, постављено у Цириху, по мом мишљењу, врло је интересантно, а гласило је:
"Докторе, зашто мислите да је Републици Српској потребан други предсједник, ако већ има изузетно познатог Милорада Додика, политичара којег подржава и Русија?"

Нисам, наравно, почео са причом да ја као становник Републике Српске имам грађанско право да се кандидујем на демократским избориме; да као један од оснивача Републике Српске имам и морално право на такву кандидатуру, већ сам одговорио контра питањем: "Мислите ли ви, драги пријатељи, да је предсједник Додик кадар да ријеши проблем који постоји на релацији Република Српска - Западни гаранти Дејтонског мировног споразума?

Нико од присутних није сматрао да то Додик може да уради.
У наредним разговорима сваки пут сам користио то своје (контра) питање и ниједном нисам добио одговор који би Додику ишао у прилог.
Значи, наши људи који живе на Западу, а са којима сам разговарао ових дана, сматрају да актулени предсједник Републике Српске не може побољшати позицију коју Република Српска има у односима са Сједињеним Америчким Државама, Великом Британијом и Европском унијом, односно са Западним гарантима Дејтонског мировног споразума.

Да ли бих ја могао то да учиним, ако већ планирам да се кандиујем за предсједника Републике Српске?

Имам упорште у историји. Наиме, након што је Караџићева власт одбацила Мировни план Контакт групе,1994. године, (који је био план пет најутицајнијих држава на свијету), и када је, организујући референдум, увукла и себе и наш народ у велику политичку авантуру и наставак рата у којем смо имали огромне губитке - био сам сигуран да могу помоћи и дати допринос и заустављању рата у БиХ и прихватању Републике Српске као њеног саставног дијела.
Мислим да би Западне државе, и сада, као што су учиниле и тада, могле прихватити аргументовану политику из Републике Српске и да би се могло доћи до рјешења које би одговарало и нама у Српској а и тим државама.

Наравно, има до 2026. године још много времена, можда власт у Српској и пронађе одговарајуће рјешење, па ово актулено политичко стање и не стигне до 2026. године.

Видјећемо шта ће бити.

(Доктор Драган Ђокановић, 21. 07. 2024)