"Момо, потпиши ми се на овој новчаници из 1992. године, прије неголи се твој потпис, као садашњег гувернера Народне банке Републике Српске, појави на некој од наших нових новчаница. Једног дана, када Република Српска буде имала година као ја сада, описаћу овај тренутак!", рекао сам Моми Пејићу, новоизабраном гувренеру Народне банке Републике Српске, пружајући му новчаницу од пет стотина динара да се на њој потпише. Било је то у току једне од сједница Владе Републике Српске, 1993. године. Момо и ја сједили смо један поред другог.

Насмијешио се, узео налив перо и потписао се на новчаницу коју сам лагано ставио испред њега.
"Волио бих, Драгане, да се то што си рекао и оствари!", тихо је прозборио.

Момчила Мому Пејића сам изузетно цијенио. Био је један од људи које сам познавао и прије настанка српског покрета 1990. године. Као афирмисани стручњак, као човјек са познатим именом и презименом у Сарајеву, не двоумећи се ушао је у политичку борбу за очување интереса свог народа, а нешто касније и у битку за Републику Српску. Рат га је затекао на мјесту потпредсједника Владе Републике Српске...

Драги Момо, испунио сам обећање! Оно што смо знали само нас двојица, од данас ће знати хиљаде и хиљаде људи у Републици Српској.

(Доктор Драган Ђокановић, 18. 08. 2024)