"Тамо је хаос. Пуца се и руши на све стране, хапсе општинске функционере, пријете да ће похапсити све крајишке министре", упозараво је један од шефова у Министарству унутрашњих послова Драган Кијац, након што га је предсједник Народне скупштине позвао да упозна посланике и чланове Владе са ситуацијом у Бањалуци. Било је то 11. септембра 1993. године.
"Ово је војна побуна, ово је проблем Главног штаба и ти га мораш ријешити макар силу употријебио! То мора да заврши војска..", повишеним тоном Караџић се обратио Младићу.
"Ти потпиши наређење и ја ћу га извршити!", узвратио је Младић, са свог сједишта.
Умијешао сам се: "Не можете да му дајете такав задатак да иде тамо и да нарушавате његов ауторитет", рекао сам Караџићу.
"Господине Ђокановићу, ја генералу Младићу нисам упућивао никакве апеле. Ја сам врховни командант и ја наређујем да се уведу све неопходне мјере... Да не може ниједан војник да дође у ситуацију да прави побуну... Чиме држава регулише своје обавезе? Силом... Ово су непосредни задаци војске. Дакле, потпуна борбена готовост у свим јединицама, у читавој војсци. Да се све стави у стање приправности, да се спријечи ширење, а да се овај случај ријеши."
У договору са премијером Лукићем одлазим на лице мјеста, у Бањалуку...
На улазу у Бански двор сусрећем Остоју Билака из Лакташа. Познавао сам га са састанака на којима смо припремали оснивање Борачке организације. Укратко м еупознаје са стасем у Бањалуци, хапшењу Предрага Радића и доктора Вукића...
"Грађани нам дају безрезервну подршку. Траже од нас да истрајемо у нашој борби против шверца и ратног профитерства. Зове нас Маузер из Бијељине, зову нас из Требиња и из других градова. Хоће да се придруже. Видјели смо Вашу изјаву у данашњем 'Гласу' и драго нам је да сте на нашој страни. Станите, министре, иза нас и упаковаћемо цијелу Републику Српску за пола дана", говорио ми је Драгомир Бабић, замјеник предсједника Кризног штаба Остоје Зеца.
"У политичке темеље Републике Српске уграђени су резултати избора из 1990. године. Ако бисмо то сада растурили, онда све постаје неизвјесно", кажем му.
"Те људе јесте народ изабрао, али их више не цијени. Баве се шверцом, продају оружје противничкој страни, своју дјецу не шаљу на ратиште, а нашим животима се играју", наставља Бабић и додаје: "И предсједник Караџић је у сумњивим релацијама са људима за које се, овдје, говори да су ратни профитери. Један од њих понудио се да код Караџића заврши шта год нам треба, а у његовој фирми нашли смо повелику просторију пуну зоља, оса и другог наоружања. Шта ће му то?"
Нисам им рекао да Караџић има намјеру послати јединицу специјалне полиције са Пала да угуши побуну ако то не учини Младић.
Из Банског двора сам отишао Хотел "Босну", гдје сам био једини гост.
У току ноћи сам направио план. Претходно сам, у телефонском разговору са предсједником Народне скупштине Момчилом Крајишником, са којим сам разговарао из хотела, сазнао гдје ће наредног дана бити Караџић и Младић.
Ујутру сам, поновно, отишао у Бански двор, на прес конференцију Кризног штаба. Намјерно сам мало закаснио, да првучем пажњу новинара.
"Избјећи ћемо оружани сукоб! Убрзо ћу у Прњавор да се нађем са Караџићем и Младићем и да све ово мирно ријешимо.", обећао сам свима који су били у тој просторији.
Тако сам и урадио. "Сукоб са људима из Кризног штаба био би сукоб са грађанима Бањалуке", рекао сам свима онима који су се окупили у штабу генерала Талића, у Прњавору: предсједнику Српске, министрима, генералима, народним посланицима.
По повратку у Зворник, а ту ми је била Драгана са Николом и Александром, сазнајем да је Телевизија Србије обавијестила јавност да је "министар за борачка питања Драган Ђокановић успјешно посредовао између руководства Републике Српске и Кризног штаба побуњених војника Републике Српске".
У вечерњем дневнику са Пала, водитељ Ђого је рекао: "Између предјседника и његове војске није било никаквог посредовања."
(Доктор Дргаан Ђокановић, 26. 09. 2024)