"Зашто не желите да останете са нама у мањој Југославији?", упитах Алију Изтебеговића, почетком октобра 1991. године.
"У неком будућем рату, два милиона Муслимана немају никакву шансу против девет милиона Срба. Ми смо безбједни у Југославији само ако су у њој и Словенија и Хрватска.
"Зашто мислите да би у таквој, скраћеној Југославији, дошло до рата између Срба и Муслимана?"
Ћутао је.

Тог дана сам први пут чуо за рачуницу: "Два милиона Муслимана у рату против девет милиона Срба."
Значи, Алија Изетбеговић је видио шансу за Муслимане само у рату у којем два милиона Муслимана ратује против много мање Срба од девет милиона. А таква могућност, односно шанса за муслимански ратни успјех, постојала је само у унитарној и "грађанској" БиХ.

По повратку кући, Драгани, мојој супрузи, рекао сам да је рат неизбјежан. Старији син Никола био је дјечачић од три године, а млађи Александар имао је годину дана...

За мање од двије седмице од тог нашег разговора, Алија Изетбеговић је био најутицајнији организатор прегласавања већине српских посланика у Скупштини БиХ. У ноћи 14. на 15. октобар 1991. године, збир посланика Муслимана, Хрвата и мањег броја Срба, (којих увијек има да дјелују против интереса свог народа), био је већи од збира српских посланика. Постао сам сигуран да је Алија Изетбеговић кренуо путем своје математике.

Одлучио сма да појачам активности на очувању савезне државе и допринесем очувању мира у БиХ. Апсолутно сам био сигуран да између очувања савезне државе Југославије и мира у Босни и Херцеговини, стоји знак једнакости. У исто вријеме сам, заједно са тадашњим политичким савезницима, радио на припремама за оснивање Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини.

(Доктор Драган Ђокановић, 28. 09. 2024)