У објави "Овако је пала српска политика", написао сам: "Након капитулације Италије, главног спонзора усташке НДХ, и процјена да се ближи крај тој фашистичко-нацистичкој творевини, Комунистичка партија Југославије отвара врата партизана и Павелићевим војницима. На тај начин се драстично мијења етничка структура унутар партизанских јединица, на територији НДХ. Хрватски војници постају знатно бројнији од Срба, усташким и домобранским официрима признати су чинови - тако да су се створиле све претпоставке да се зацементира стање до којег се дошло убијањем стотина хиљада Срба и присилним покатоличавањем такође стотина хиљада Срба."
Морао сам навести овај одломак, да бисмо лакше разумјели наставак пада српске политике која је након побједе у Првом свјетском рату довела до државе у којој су се сви Срби нашли, а која се у току Другог свјетског рата урушила као кула од карата.
Слом српске политике најбоље су искористили Брозови комунисти, који су у прве двије године рата, дјелујући на територији НДХ, профилисали своју политику подјеле територије Краљевине Југославије на федералне државе, јачали своје партизанске јединице, планирајући војнички улазак и у Србију.
Шанса да уђу у Србију као озбиљан оружани фактор, појавила се након масовног преласка усташа и домобрана у њихове јединице. У томе их нису могле спријечити ни четничке оружане формације, које су такође дјеловале на територији НДХ. Оне, четничке оружане формације, без политичких лидера и немања правих политичких одговора на актеулне догађаје у којима се нашао српски народ у НДХ - нису биле страна која је могла побиједити у том рату и ставити територију НДХ под своју контролу.
Ни међународни континуитет Краљевине Југославије, којег су у Лондону чували избјегли краљ и Влада, није, у годинама рата, могао да помогне српском народу, којег су масакрирали бројни непријатељи, надирући са све четири стране свијета.
(Доктор Драган Ђокановић, 30. 11. 2024)