"Милорад Додик је са два посланика своје странке формирао Владу и постао премијер. У готово немогућим условима придобио је подршку и повјерење 41 посланика из других странака и преузео одговорност. Ујединио је Републику Српску која је из рата изашла подијељена на 'исток' и 'запад'. Ујединио је и полицију растављену на просте факторе.", изјавио је данас организациони секретар владајућег СНСД-а и син актуелног предсједника Републике, Игор Додик.

Неће бити да је тако било!

С обзиром на то да је Игор био дјечак, а да му је тата могао и бајке да "прода" под озбиљну политичку причу, не замјерим му уопште.
Али, да му кажем како је, стварно, било!

Биљана Плавшић, тадашња предсједница Републике Српске, касније највећи издајник у историји Српске (објаснићу то у сутрашњој објави), отргла се од свог страначког руководства (о СДС-у је ријеч), поцијепала посланички клуб СДС-а у Народној скупштини на свој и Радованов дио, направила коалицију са посланицима Странке демократске акције Алије Изетбеговића, са Игоровим оцем Милорадом и његовим страначким другом и земљаком Ненадом Баштинцем и, након тих коалиционих договора, скупивши потребан број посланика, дала мандат Игоровом оцу Милораду. Све се то дешавало под будним оком и уз огромну подршку администрације Сједињених Америчких Држава, на челу са Медлин Олбрајт. Новоформирана Влада и лидер својеврсног државног удара, предсједница Републике Српске Биљана Плавшић, забарикадирали су се у Бањалуци. У Клашницама су направили јаки пункт и, одатле, ширили свој полицијски утицај у правцу Дервенте, поцијепавши Републику Српску на западни и источни дио. Бањалуку су прогласили главним градом, противно Уставу (још увијек важећем).

Источни дио Републике Српске је, годинама након тога, био максимално запостављен, и то толико да сам морао да почнем политичку причу о стварању Источне Републике Српске; Да покушамо заштитити и територију и народ, јер су млади почели масовно да одлазе.

Схвативши да се ствари могу компликовати, Милорад Додик је одлучио да почне улагати новац у источни дио (прво у Јахорину) и то свега 40 милиона конвертибилних марака од продаје Телекома Републике Српске (продат је Србији за више од 600 милиона евра), посвојивши притом Олимпијски центар, а касније и цијелу Јахорину.

Да бисмо све лакше схватили, и Милорадов син Игор а и сви читаоци ове објаве, покушаћу то вријеме да пресликам у период прије посљедњих општих избора:
Предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић склопи пакт са америчким амбасадором у БиХ против свог страначког шефа Милорада Додика, добије подршку америчког државног секретара, поцијепа посланички клуб СНСД-а у Народној скупштини, договори коалицију са бошњачаким посланицима, и свим другим посланицима који желе заштиту САД, а Небојши Вукановићу да мандат да састави Владу. Вукановић састави Владу, потом на улазу у Брчко са источне стране направи јаки полицијски пункт. Ту су му, за сваки случај, да би га заштитили, и НАТО транспортери (из НАТО база у Тузли и Сарајеву). 
Тридесетак година касније Небојшин син почне причати причу да је његов отац "у готово немогућим условима придобио подршку и повјерење 41 посланика из других странака и преузео одговорност, те ујединио Републику Српску."

Има ли неко да оспори ово што сам написао?

(Доктор Драган Ђокановић, 18. 12. 2024)