Укупна буџетска средства Републике Српске, планирана за 2025. годину, износе 6 милијарди и 70 милиона конвертибилних марака. Од те укупне буџетске суме расходи за лична примања запослених износиће око милијарду и 200 милиона КМ, а за пензије је планирано више од милијарду и 940 милиона конвертибилних марака.

Дакле, из буџета Републике Српске, око 3 милијарде и 140 милиона конвертибилних марака ићи ће пензионерима и запосленима (онима који из буџета Републике Српске примају плату).
Више је то од половине буџета, а, просветари, медицинари, полицајци... и даље су са изузетно скромним мјесечним примањима. Пензионери, такође.

Иако не знају како да повећају укупну суму буџета, иако не знају како да републички административни апарат учине ефикаснијим и допринесу бољем расположењу грађана, бројни политичари напросто кидишу да одлучују о парама Републике Српске.

Зашто толики број људи жели у политику у овако сиромашном друштву?

Зато што многе од њих уопште не додирују мале плате здравствених радника, просветара, полицајаца; не занима њих квалитет просвете у Српској, квалитет здравствене заштите у Српској, квалитет рада полиције у Српској, не тангира их незадовољство грађана радом чиновника - они су себични, виде само своје пауашале и новац који би требало да добију као награду за подизање руке у неком од парламената.

Таквих је, нажалост, највише у политици Републике Српске.
Не оптерећују се они тиме што не знају како да повећају буџет. Важно је придобити подршку руководства странке да би се уопште учествовало на изборима, издекламовати неколико реченица о страним улагањима (не схватајући да странци могу доћи само ондје гдје се са малим улагањима може извући енорман профит, и то не бирајући средства), и још неколико демагошких парола о српском народу, подмитити довољан броје бирача - и ето их у скупштини.

(Доктор Драган Ђокановић, 28. 12. 2026)