Након што смо у Београду, 03. јануара 1992. године, потписали документ о останку Срба из БиХ у савезној држави Југославији, а уочи потписивања Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ као федералне јединице у савезној држави Југославији, био сам свјестан да нам ти документи, ни онај којег смо потписали у Београду а ни и овај којег ћемо 9. јануара потписати у Сарајеву - неће помоћи да сачувамо наш останак у постојећој држави, нити ће нам ти папири обезбиједити (нову) државу у којој ћемо моћи да живимо у миру и безбједно.

1. Зашто нисмо могли да обезбиједимо останак у савезној држави Југославији?

Зато што руководства Србије и Црне Горе нису имала храбрости (или због сујете нису жељели да слиједе политику Срба из БиХ) да заједнички, а прије одржаног референдума Муслимана и Хрвата за независност БиХ, организујемо уставотворну скупштину и, након већ проглашених независности Словеније и Хрватске, сачувамо на окупу преостали дио савезне државе.
"Да су организовали уставотворну скупштину, не бисмо знали како да се поставимо у новонасталој ситуацији!", рекао је у једном разговору амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман, осврћући се на Конвенцију о Југославију, одржану 3. јануара 1992. у Скупштини Југославије, у Београду.
Нажалост, та, како је рекао амбасадор Цимерман, "новонастала ситуација", коју сам осмислио и коју сам довео до пред сами циљ: да уставотворном скупштином заштитимо право српског народа да сачува свој живот у Југославији и континуитет државе до које је стигао након огромних страдања у Првом свјетском рату, а коју је сачувао и након страдања у Другом свјетском рату - није могла покренути комунисте у Београду и Подгорици да испоштују оно што су обећавали претходних мјесеци и за шта су добијали огромну подршку српског народа. А то што су обећавали било је да ће поштовати Устав Југославије који је српском народу гарантовао право на самопредјељење. То уставно право, у конкретном случају, гласило је: Ми, Срби, имамо право да, као државотоворан и суверен народ Југославије, наставимо живјети у постојећој савезној држави Југославији. Нажалост, и руководства Србије и Црне Горе, такође су се повиновала комисији правника из Европске заједнице (Бадинтеровој комисији) која је заузела став да Југославија није оно што је писало у њеном Уставу: да је држава њених народа и њених република, већ да је само држава република које имају право да разбију ту своју државу.

2. Зашто нећемо моћи мирно и безбједно да живимо у Републици српског народа БиХ као федералној јединци савезне државе Југославије (коју планирамо да прогласимо за пар дана), када руководства Србије и Црне Горе не желе организовање заједничке уставотворне скупштине Србије, Црне горе и те наше (будуће) Републике српског народа БиХ?

Без те заједничке уставотворне скупштине (са Србијом и Црном Гором) остаћемо на босанскохерцеговачкој вјетрометини насупрот, према нама непријатељски расположеним, Муслиманима и Хрватима који су сматрали да ће нас, ако истрајемо на Републици српског народа БиХ, (чију су најаву "на нож" дочекали, припремљени да је одмах прогласе нелегалном творевином), војнички сигурно поразити у рату којег ће испровоцирати након одржаног референдума и проглашења независности БиХ.

Дакле, 9. јануара ћемо потписати Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ, али до те наше републике нећемо лако, ни у миру, стићи.

(Доктор Драган Ђокановић, 06. 01. 2025)