Предсједништво Српске Републике БиХ покушало је, прије мог доласка на Пале, Одлуком о формирању ратних предсједништава по општинама, од 31. маја 1992. године,
да успостави организациону структуру власти на терену. У периоду од априла до јуна, општинама су управљали кризни штабови, формирани одлукама СДС-ових органа,
а на такозваном републичком нивоу постојао је Савјет за националну безбједност којег је формирала Скупштина српског народа, на Палама, крајем марта 1992. године...
Караџић ми се пожалио да Одлука о формирању ратних предсједништава никако да заживи и да он има великих проблема да успостави комуникацију са кризним
штабовима по општинама...
Проучио сам текст споменуте одлуке и схватио гдје су проблеми:
– Кризни штабови неће се сами укинути. Највише што сте овом одлуком могли постићи је да
кризни штабови промијене име у ратна предсједништва. Тиме се скоро ништа не добија. Како год да се зову опет су то исте екипе људи које су запосјеле власт у својим
општинама, са мање или више жеље за сарадњом са републичким предсједништвом. Предлажем да урадимо сљедеће: одредићемо појединце који ће, са овлашћењима
Предсједништва, отићи у општине, тамо формирати нове групе од некомпромитованих кадрова које ће, такође, добити овлашћења Предсједништва, али за општински
ниво, а њихов главни задатак биће организовање конституишућих општинских скупштина од одборника који су изабрани на изборима, 1990. године. То је и
логично јер на републичком нивоу имамо посланике изабране те исте године. Општинске скупштине изабраће општинске владе (извршне одборе) и сви ће, у складу са
Уставом, обављати своје послове. Могу, први, кренути у један број општина, да обавим послове формирања тих општинских тијела... – изнио сам Караџићу своје виђење рјешења проблема.
– Ја сам мислио да, до краја рата, имамо само републичку скупштину од легално изабраних посланика, а да по општинама СДС-ови општински одбори, преко ратних
предсједништава, контролишу власт – био је Караџићев коментар.
– Како год узмете, опет ће СДС контролисати власт. По општинама највише одборника има СДС. Али ово што предлажем легитимније је – рекао сам.
– Како би звали те људе који ће отићи до општина?
– Имао сам идеју да у правцу ратних предсједништава иду наши повјереници – наставио је др Караџић.
– Ти људи који ће добити овлашћења Предсједништва свакако морају уживати повјерење па је назив повјереник одговарајући, а онда би и општинска тијела могла бити
општинска повјереништва – предложио сам.
– Одлично, ставите то на папир па да још једном проанализирамо!
Текст Одлуке о формирању ратних повјереништава по општинама и именовању републичких повјереника написао сам за мање од сат времена.
– Ово, да републички повјереник именује људе по свом избору, не могу прихватити. СДС је добио изборе и он мора бити одговоран и за конституисање и за вршење
власти – било је једино са чиме се Караџић није сложио.
– Мислим да би било боље да нови људи организују конституисање општинских скупштина. Знам да грађани, у мојој општини Ново Сарајево, нису били задовољни ни
радом ни саставом кризног штаба. Претпостављам да је и у другим општинама слично!
– Не могу то прихватити – био је категоричан Караџић.
– У реду! Нека људи из кризних штабова дају своје приједлоге, Ви то овјерите, а републички повјереник надзираће њихове активности до конституисања општинских
скупштина – сложио сам се уз малу сугестију.
– Може тако! Републички повјереник, народни посланик, предсједник СДС-а у тој општини, неко од угледних грађана и неко из привреде – предложио је и наставио: –
Размислите, молим Вас, о људима који би могли бити повјереници и договорите се с Илијом Гузином, директором телевизије, да, у вечерашњем дневнику, све ово објасните...
Упознао сам са овим новим планом Николу Кољевића, а он ми је рекао да је тих дана на Палама видио Николу Поплашена и Милимира Мучибабића, професоре са
сарајевских факултета – филозофског и правног, и предложио да их позовем да буду повјереници за неке општине.
– Ово је почетак стварања државе на терену! – прокоментарисао је Милимир Мучибабић, чувши шта требају да раде будући повјереници.
* * *
Републички повјереник ће, онако како сам замислио и с Радованом Караџићем договорио, бити „продужена рука“ Предсједништва Српске Републике БиХ. На терену ће, у складу са Одлуком Предсједништва о образовању ратних повјереништава у општинама за вријеме непосредне ратне опасности или ратног стања, донешеном 10. јуна 1992, да одреди кандидате за општинско повјереништво, а након њихове писмене верификације у Предсједништву, почеће са планираним активностима. Први задатак ће им бити да пронађу одборнике изабране на босанскохерцеговачким општим изборима 1990. године; да их упознају са нашом новом политиком стварања цивилних органа власти и да их позову да конституишу општинску скупштину. На тој конституишућој сједници, одборници ће демократским путем да изаберу предсједника општине и предсједника општинског извршног одбора.
У општини за коју је задужен, републички повјереник ће остварити и контакте с командантом локалне бригаде и доприносити успостављању што бољих и што
хармоничнијих односа између цивилних власти и војске. Организовањем сједница скупштина општина по Српској Републици БиХ, те формирањем општинских
извршних власти, створиће се, тако сам мислио, потребне претпоставке да функционишемо као држава на локалном нивоу.
Одлука Предсједништва о формирању повјереништава у општинама темељила се на члану 5. Уставног закона за провођење Устава Српске Републике Босне и Херцеговине.
Увјерењем, евидентираним у Предсједништву под бројем: 01-38/92, од 10. јуна 1992, именован сам за првог републичког повјереника и, већ сљедећег дана, почињем
са радом на терену.
(Др Драган Ђокановић, одломак из књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")
