Да, у тешкој смо економској ситуацији...
Признајмо да смо и сами криви за то. Превише смо се опуштено и наивно понашали. Није нас занимало одакле толики новац за запошљавање људи по канцеларијама и исплату њихових мјесечних плата; нисмо питали ни од којих пара су купљене стотине и стотине скупих лимузина за државне органе, од општинског до републичког нивоа. Нисмо схватали да нас тим запослењима подмићују, да од нас праве своје страначке војнике, а да они "кајмак купе"...

Нисмо, ратни страдалници, могли ни помислити да ће нас политичари увући у саучесништво у пословима против нас самих и против државе за коју смо се борили и гинули; чврсто ријешени да нашој дјеци приуштимо миран и сигуран живот, да им обезбиједимо слободу...

 
Наивни, до бола, нисмо видјели да нам политичари, и то наши српски политичари, стежу омчу око врата задужујући и нас и наше потомке... А да они - не више као наши политичари, неголи сад' као вишедеценијски властодршци - постају све богатији и све бескрупулознији. Како они, тако и њихови пајташи тајкуни...

Можемо ли, као народ, напокон, да одбацимо ту колективну наивност и да почнемо да живимо животе одговорних људи? Или ћемо чекати да и ово што нас је снашло дође до свог краја, па да се, по ко зна који пут, подижемо из пепела?
Размислимо о томе!
Можда нам ново подизање неће успјети...

(Др Драган Ђокановић, 8. фебруар 2021)