Др Драган Ђокановић
ПЛАН ЗА МИР И СРПСКУ
– Знам како може да се заустави рат и да свијет прихвати Републику Српску! – радосно сам рекао својој супрузи Драгани, ушавши у дневни боравак стана у Зворнику, у којем смо живјели те 1995. године. Прекинула је читање књиге и, након што ме пажљиво саслушала, дала је савјет:
– Требало би што прије да организујеш конференцију за штампу и то све изнесеш у јавност.
Отишао сам до телефонског апарата, нашао у роковнику број ТАНЈУГ-овог прес-центра и с надлежном особом из њиховог рачуноводства договорио 1. фебруар за термин састанка са представницима страних и домаћих медија.
– Организовање конференције за стране новинаре коштаће нас 300 њемачких марака – кажем Драгани, претворивши у себи износ југословенских конвертибилних динара у њемачку валуту.
– Имамо ли толико? – питала је.
– Управо толико и имамо – одговорио сам.
Било је то крајем јануара 1995. године.
Без обзира на све тешкоће с којима смо се суочили послије мог одласка са Пала, није нам било жао ни тог посљедњег новца. Напокон се указала прилика коју очекујем да се појави још од пропасти Кутиљеровог плана и нисам желио да је пропустим. Имао сам осјећај да ће идеја, коју сам тих дана пажљиво разрадио и претворио у цјеловит план, бити прихваћена. Ослонио сам се, наравно, и на познанства са једним бројем страних дипломата, стечена након Конвенције о Југославији и моје посјете њиховим амбасадама.
Био је то, иначе, и период у којем је предсједник Србије Слободан Милошевић подржавао заједничко дјеловање ДСФ и СПРС па сам, користећи претходне године створену политичку позицију и интересовање медија за мене, а наоружан новом идејом и оптимизмом који је стигао уз њу, кренуо да дам допринос заустављању рата.
И, 1. фебруара, неколико мјесеци након дефинитивне пропасти мировног плана Контакт групе; у вријеме када је међу водећим силама завладала велика конфузија око њихових будућих корака у Босни и Херцеговини, организовао сам у главном граду СР Југославије врло посјећену конференцију за стране и домаће новинаре…
* * *
Др Десимир Митровић, Милан Црнић, Десница Радивојевић, Славољуб Томашевић и ја, прије одласка у прес-центар, састали смо се у београдском Хотелу „Мажестик“ и одржали краћи састанак. Страначким колегама, у краћим цртама, сам изнио и своје виђење дотадашње сарадње са социјалистима из Републике Српске:
– Мислим да треба прекинути сарадњу са њима. Хтио бих да, на терену, ствари иду брже; да што прије створимо моћну заједничку организацију и Караџића присилимо на расписивање избора. Међутим, они калкулишу, отежу и не придржавају се потписаног договора из Скелана. Имају осјећај да прихватајући моје идеје прихватају и моју водећу позицију у нашем Савезу, а не допада им се то. Не би они да равноправно идемо напријед. Представљају се по Републици Српској као дио Социјалистичке партије Србије, осјећају се јакима па би хтјели да нас „прогутају“, да нам униште идентитет и буду једина опозициона странка! Пронађем их, промовишем, и пред очима јавности повежем са Социјалистичком партијом Србије и Милошевићем, а њихов предсједник, иза наших леђа, прича у Београду да они сами могу побиједити СДС...
Минићу сам, прије пар дана, објаснио да је то немогуће, да се избори, ни случајно, не могу добити без ангажовања и једног броја људи из власти који ми дају сигнале и показују интерес да желе учествовати у заустављању Караџићеве погрешне политике… Ми ћемо се, без обзира на њихову неискреност, и даље, држати нашег основног плана. Прекинућемо сарадњу, али их нећемо нападати. У савез са њима ушли смо да организујемо што јачу опозицију у Републици Српској и међународној заједници је прикажемо као прихватљиву варијанту за сарадњу у будућности; да придобијемо Милошевића и да га што више увучемо у борбу за завршетак рата у Босни. Мислим да жели рашчистити с Караџићем и ми ћемо га у томе подржати. Слободан Милошевић, са полугама власти којима располаже у Србији, представља једину праву снагу преко које међународна заједница може присилити оне са Пала да прихвате нови мировни план који, напросто, мора услиједити. То ћу данас образложити представницима медија… Ако ме новинари буду питали како напредује савез са СПРС-ом, одговорићу да су у току договори за будуће изборе, међутим, након данашње конференције, неће више бити заједничких активности. Не желим дозволити уништење наше странке. Ми смо, ради очувања равноправности Срба у БиХ и спашавања Југославије, током 1990. и 1991. године, имали сарадњу и са СДС-ом. Морам да кажем да се Српска демократска странка БиХ, у том предратном периоду, врло коректно понашала. Личила је на праву демократску странку. Прихватала је и, без предрасуда, подржавала добре иницијативе, без обзира што су долазиле од других странака…
Једини смо који су, уз СДС, учествовали у извршној власти током стварања институција Републике Српске. Ја сам водио послове формирања Министарства за борачка питања, а моји помоћници су били, такође, наши чланови Радослав Милинковић и Десимир Митровић…
Нажалост, у рату је дошло до великих мимоилажења са људима из руководства СДС-а...
Овим социјалистима смо, желећи да Република Српска добије јаку опозицију, значајно помогли, а они, заузврат, планирају да нас угуше… Тешко да се људи који сада воде СПРС могу ослободити комунистичких манира. Искрено говорећи, нису наш народ неким посебним дјелом задужили да бисмо са њима, по тако високу цијену, сарађивали.
Подржали су ме, а Милан Црнић је пришао и честитао ми.
* * *
У уводној ријечи госпођа Баста, директорица ТАНЈУГовог прес-центра, отворила је конференцију ријечима:
– Господин др Драган Ђокановић, предсједник Демократске странке федералиста, бивши савјетник Предсједништва Републике Српске и бивши члан Владе Републике Српске, има план за заустављање рата у Босни и Херцеговини…
Присутним новинарима рекао сам сљедеће:
– Рат у Босни и Херцеговини може престати ако међународна заједница организује нову мировну конференцију о Босни и Херцеговини на којој je потребно прецизно дефинисати уставне аранжмане између хрватско-муслиманске Федерације и Републике Српске. Ослонац међународне заједнице који ће присилити руководство Републике Српске да потпише мировни споразум мора бити предсједник Србије Слободан Милошевић…
* * *
Било је то први пут да један политичар, у свом јавном наступу, међународној заједници врло отворено предложи да, на будућој мировној конференцији, прихвати постојање српског ентитета у Босни и Херцеговини, управо под називом Република Српска. На претходним преговорима, одржаним током рата, српски представници углавном су се вртјели у кругу
приче о величини територије која би требало да припадне српском народу – иако су још 1992. године, у вријеме Кутиљеровог посредовања, пристали на 49 процената БиХ. Нису се, нажалост, бавили изношењем политичких аргумената за потребу прецизног регулисања државотворног статуса нашег народа, а управо су то требали приоритетно да чине. Године су пролазиле, рат се продужавао – хиљаде људи је погинуло – али Радован Караџић, Момчило Крајишник и Никола Кољевић никако нису успијевали да прикупе довољно храбрости да објелодане да су већ прихватили подјелу територије Босне и Херцеговине, те да Срби, без обзира на напредовања у рату, не могу добити више од договореног. Недостатак личне храбрости да упознају јавност са том истином, претварао се током ратних година у њихов неодговоран однос према народу којег су представљали. Одбијањем посљедњег мировног плана и организовањем референдума за његово дефинитивно одбацивање, постали су непожељни за било какво даљње преговарање. С обзиром на то да, ни током ранијих мировних преговора, нису имали визију како да афирмишу Републику Српску и да је учине прихватљивом представницима утицајних држава, створиле су се претпоставке да изађем пред ширу јавност и изнесем свој план.
* * *
Нашој конференцији за штампу присуствовали су бројни новинари великих свјетских медијских кућа (Си-Ен-Ен, Би-Би-Си, Ројтерс, Асошијетед прес, ЗДФ, Франс прес и остали) као и новинари домаћих медија, тако да сам стекао утисак да ће се за приједлог који сам изнио далеко чути; да ће стићи тамо гдје сам пожелио да стигне. Телевизија Србије је, на почетку свог ударног вечерњег дневника, извјештај са конференције за штампу ДСФ-а најавила као једну од вијести дана...
* * *
Очекивао сам, након повратка из Београда, да ће власти СР Југославије, у наредних мјесец-два, интензивно кренути у приближавање српске политике политици земаља које су од међународне заједнице биле задужене за заустављање рата у БиХ, и да ће таквим активностима, Радовану Караџићу и његовим људима, недвосмислено, ставити на знање да од Савезне државе Југославије не могу очекивати ништа друго сем сарадње на организовању избора у Републици Српској и потписивању мира. Међутим, Слободан Милошевић, кључни човјек у савезној држави, као да је оклијевао у нуђењу савезништва земљама Контакт групе у којој су, да подсјетим, биле САД, Русија, Њемачка, Француска и Уједињено Краљевство. Или је то, пак, чинио, али су представници ових држава бирали најпогоднији тренутак у којем ће га прихватити за свог савезника... Караџићу и СДС-у, нажалост, тих мјесеци 1995, ни на крају памети нису били избори у Српској и представљање наше републике као потпуно формиране државне јединице у БиХ. Нису бринули ни о страдању народа које је морало услиједити наставком рата. Њих је више занимала нереална политичка прича о уједињењу са Републиком Српском Крајином и још већи рат који би услиједио након тога...
Био сам убијеђен да губљење времена и продужавање рата могу скупо коштати српски народ па не желећи да будем у било каквој вези са политикама које воде у том правцу,
а сигуран да је моја идеја о модусу окончања рата у БиХ стигла на праву адресу, крајем прољећа 1995. године, не износећи разлоге у јавност, прекинуо сам све контакте и
с руководством Социјалистичке партије Србије и предсједником Србије. Рат је, током љетних мјесеци 1995. године, добио на интензитету. Недужни су свакодневно губили животе; Република Српска Крајина престала је да постоји, а десила се и Сребреница... Радован Караџић и Ратко Младић нашли су се на удару Хашког трибунала и, због „Сребренице“, дефинитивно испали из свих будућих кадровских комбинаторика у Републици Српској. Слободан Милошевић, ипак, иако претходних година сатанизован од стране бројних свјетских медија, постаје ослонац међународне заједнице за завршетак рата у Босни и Херцеговини.
(Из књиге "Република Српска од идеје до Дејтона", аутор: Драган Ђокановић)
