У свом коментару моје јучерашње објаве "Жао ми је што су ратни гаранти опстанка Српске данас у проблемима", господин Александар Марковић написао је:
"Уважени докторе, моја породица и ја изгубили смо готово све, а за слободу су у отаџбинском рату животе дали мој отац од 42 године, мој стриц од 32 године, а брат младић од 20 година је остао инвалид. О материјалним стварима као надокнадивим стварима не бих, довољно је рећи да смо из Травника у којем смо до рата имали све и били уважени избјегли са двије пластичне врећице гардеробе. Покојни стриц ми је до рата био судија Основног суда у Травнику, а покојни отац је радио у Управи прихода (Пореска управа) у Травнику. Дакле, писменији и угледнији људи.
Елем, ја као 13-годишњак долазим у Бањалуку са мајком, школујем се, и у спомен на покојног стрица завршавам Правни факултет, упоредо радећи све могуће послове како би преживјели. Како нам је било и шта смо све прошли ми најбоље знамо.
У том времену, знајући, као што и сад знам да без Српске нама нема слободе надао сам се бољим временима. Мислио сам, ваљда здраворазумски, да ће Српска смоћи снаге одужити се страдалима, њиховим породицама, дјеци коју осим мајке у сузама није имао ко да загрли. Власти су се мијењале, но за нас је било и бивало све мање мјеста.
Данас, након 25 година од рата, са дипломом Правног факултета, син погинулог борца, на бироу без посла.
Оправдано или не, питам се, шта је мени Република Српска, мајка као што видите није, а требала би бити?!
Да ли ми је савезница, није, а требала би бити?!
У срцу ми јесте, али као што видите, нажалост, не својом кривицом, Српска, они који је представљају чине све да ми је згаде !
Мој покојни отац и покојни стриц дали су животе за Српску. Брат рањаван.
Да ли су жељели "овакву" Српску ?!
Српску у којој за мене нема посла у струци, а има за дјецу неких других који су рат гледали само преко ТВ-а и богатили се на рачун сиротиње?!
Реците ми као учен човјек шта је мени Српска, она за коју моји најмилији дадоше све?!" (крај цитата)
Хвала, господину Марковићу, за ови искрену исповијест!Сигуран сам да има много сличних прича у Републици Српској...
А шта је, стварно, свима нама, простор на којем живимо и који се зове Република Српска?
Моји одговори су:
- Ми, Срби у БиХ, одлучили смо, 1991. године, да останемо у заједничкој држави са нашом браћом из бивших југословенских република.
- Ми, Срби из БиХ, одлучили смо, 1992. године, да простор на којем живимо и којег желимо да оставимо у заједничкој држави са нашом браћом - назовемо нашом републиком, односно Републиком Српском.
- Републику Српску у рату (1992-1995) смо градили да нам буде склониште за породице и уточиште за све друге Србе који успију стићи до Ње и прећи на нашу страну.
- Републици Српској смо, ми, Срби из БиХ, након успјелих избора 1996. године, а под окриљем Организације за европску безбједност и сарадњу (ОСЦЕ), СВОЈИМ ГЛАСОВИМА дали потпуни легитимитет и потпуни легалитет.
Дакле, након тих општих избора 1996. године, тај наш простор, којег смо у годинама рата доживљавали својим склоништем и својим уточиштем, постао је, и званично, Република Српска - и то од сваког нашег села па све до Генералне скупштине и Савјета безбједности ОУН са сједиштем у Њујорку.
Е, та Република Српска, као и свака друга млада држава пролази кроз бројне фазе. Од елдорада за разне ратне и поратне криминалце па до сређене демократске државе у којој ће постојати владавина права, социјална правда, егзистенцијална безбједност и добра здравствена заштита, сачувана природа...
До тада ћемо, нажалост, свједочити бројним неправдама које режирају разни људи...
Сви они који желе да Република Српска буде и добра држава за све своје грађане (а то је и моја жеља и мој политички циљ), мораће и да учествују у изградњи такве државе.
А ако то не желе, онда им нема друге већ да буду задовољни и оним што сада имају, а то је чињеница да Република Српска постоји, да имају могућност да безбједно живе у Њој и да у Њој, ипак, постоји каква-таква шанса за успјех.
(Доктор Драган Ђокановић, 11. фебруар 2022)
