Јуче сам написао објаву "БУДИМО 100% ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ И ИМАЋЕМО ДРЖАВУ!".
Тачно тако! Будимо 100% за Републику Српску и Република Српска ће бити држава!
Како је Република Српска, од одличне позиције коју јој је гарантовао Дејтонски споразум, дошла у позицију да се бори за Дејтонски споразум?
Кренуло је са Момчилом Крајишником. Он се, ничим приморан, желио да кандује за Српског члана предсједништва БиХ. Наглашавам, нико га није приморао на ту кандидатуру! Ни њега, а ни његову Српску демократску странку која је пристала да има кандидата за Предсједништво БиХ. Неко ће рећи: а да СДС није кандидовао Момчила Крајишника, у Предсједништво БиХ ушао би предратни члан Предсједништва СРБиХ и кандидат Савеза за мир и прогрес Младен Иванић. Да! Тачно! Младен Иванић би, у случају да СДС није имао свог кандидата, постао члан Предсједништва БиХ. А ко је натјерао Младена Иванића да се кандидује? Наравно, нико! Нико никог не може натјерати да се кандидује, ако та особа не жели ту кандидатуру...
Тако је, нажалост, кренуло девастирање државности Републике Српске и спуштање институције Предсједника Републике Српске (за коју се гинуло скоро четири године) на нижи ниво у односу на Предсједништво БиХ.
Иде то тако од Момчила Крајишника па, ево, све до Милорада Додика. Смјењивали су се у Предсједништву БиХ СДС-ови Момчило Крајишник, Мирко Шаровић и Борислав Паравац, СНСД-ови Небојша Радмановић и Милорад Додик, али и некадашњи комунистички функционери (наравно у новим страначким дресовима) Живко Радишић и Младен Иванић.
Слично се дешавало и са умањењем политичког значаја Народне скупштине Републике Српске, а у корист Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ. Слободан Бијелић, Драган Ђурић, Владо Ковачевић, Драгомир Керовић, Велибор Остојић, Војсилав Радишковић, Јово Мијатовић, Радивој Дувњак и Бранко Симић из СДС-а, те Бранко Докић и Саво Лончар из Савеза за мир и прогрес, утемељили су Представнички дом Парламентране скупштине БиХ и, тим својим чином, Народну скупштину Републике Српске (за коју се гинуло скоро четири године) спустили на ниво испод Парламентарне скупштине БиХ.
Наравно да није била довољна само њихова жеља и жеља њихових политичких странака да се то деси, јер без бирача то никако није могло да успије. Међутим, нисам сигуран да су бирачи, те 1996. године, тачно знали шта раде и за шта гласају, али СДС и Савез за мир и прогрес, односно њихови кандидати, сигурно су знали...
Као што и данас знају шта раде лидери политичких странака из Републике Српске Мирко Шаровић, Ненад Стевандић, Бранислав Бореновић и Ненад Нешић, који радом у Представничком дому ПСБиХ свима у Републици Српској стављају до знања да им је Парламентарна скупштина БиХ важнија од Народне скупштине Републике Српске.
Значи, у Босни и Херцеговини је на снази вишестраначка демократија, а изборни резултат одређује каква ће бити БиХ. Нико Републику Српску, српске политичаре из Републике Српске, ни политичке странке из Републике Српске НЕ МОЖЕ ДА ПРИСИЛИ да се кандидују за Предсједништво БиХ и Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ ако то они не желе.
Једина међународна обавеза Републике Српске, обавеза коју Народна скупштина Републике Српске има у складу са Дејтонским споразумом, јесте избор делегата у Дом народа Парламентарне скупштине БиХ.
Научимо то!!! Нека нам Република Српска буде држава коју знамо да чувамо и јачамо.
(Доктор Драган Ђокановић, 21. март 2022)
