Све вријеме од 1990. па до децембра 1995. године и потписивања Дејтонског споразума у Паризу - а ради се о времену у којем су нам непријатељи разбили државу, о времену у којем су нам непријатељи подијелили народ по државама које нисмо ни вољели ни жељели, о времену у којем смо морали да створимо кућу Српску, стрепио сам над судбином својих синова Николе и Александра...
"Да ли ће имати државу за наставак дјетињства?", питао сам се. Да ли ће имати град у којем ће моћи мирно да живе, да се школују, да раде посао који буду вољели; да се веселе и пјевају пјесме које буду вољели?
Никола и Александар су одрасли људи, љекар и информатичар, спортски тренери...
Фине су нарави, весели и добронамјерни према свима који се нађу у њиховом окружењу.
Стубови су и Патриота Српске.
А у кући Српској, у Источном Сарајеву, новом и лијепом граду, на моје велико задовољство, стасавају генерације које се диче прошлошћу свог народа, које пјевају о својим прецима и са оптимизмом гледају у правцу будућности.
Живио, српски роде!!!
Живио у својој Српској!!!
(Доктор Драган Ђокановић, 3. 06. 2022)
