Поштовани колега Миличевићу,

Некад у августу 1990. године, значи прије 33 године, тадашњи предсједник СДС-а и ја, у згради Телевизије Сарајево, имали смо први отворени политички разговор...
Сложили смо се скоро око свега. Отпочела је тог дана изванредна сарадња. Скоро свакодневни разговори, уживо или телефоном, отклонили су сваку нејасноћу између нас двојице...
СДС је растао невјероватном брзином, а ми нисмо гледали на умор и на ризике... Баш смо се исцрпљивали...
Али, исплатио се труд. Наш народ нам је поклонио повјерење. Без задршке!

Вјеровали су нам Срби безгранично, те 1990. године.
И 1991. године! Показали су то на Плебисциту.
Ниједног тренутка, ни 3. ни 9. јануара 1992. нисмо посумњали да ће народ бити уз наше одлуке. А одлуке су биле: остаћемо у заједничкој држави са Србијом, Црном Гором и другима који то желе, а ако цијела БиХ неће заједно са нама у такву државу, хоћемо ми са својом Српском...

У другој половини 1992. године, у сарадњу између мене и првог предсједника СДС-а умијешали су се завидни Срби, Срби додворице и Срби користољупци, почели да ласкају Радовану, па је Ваш први страначки предсједник под утицајем таквих Срба помислио да и без мене може успјешно дочекати крај рата и сам побрати ловорике...

Видио сам шта се дешава, поднио оставку на чланство у Влади Републике Српске и отишао са Пала...
Борбу за завршетак рата и прихватање Републике Српске од стране међународне заједнице морао сам завршавати са предсједником Србије...
Није ни он испао коректан према мени. Иако је захваљујући мојој иницијативи и идеји о томе како се може завршити рат у БиХ, а понајвише захваљујући томе што је покојни академик Михајло Марковић схватио мој план и успио у томе да тај мој план буде прихваћен од стране власти у Србији, "балкански касапин" је постао уважени "мистер президент".
"Драгане, он ти је отео идеју, а тебе сакрио од јавности...", упозоравала ме супруга Драгана, те 1995. године.
"Важно је да је рат стао и да имамо Српску, а Милошевићева памет се не може накалемити на моју. Вријеме ће показати докле ће да догура." , одговорио сам...

Вријеме је показало да се Радованова, а ни Слободанова памет нису могле накалемити на моју и избрисати је из историје.

Зашто Вам, колега Милане, пишем јавно писмо?

Имате шансу, велику шансу, рекао бих и историјску шансу, да Српској демократској странци вратите углед и право мјесто у политици Републике Српске.
Помоћи ћу Вам у томе, ако желите!
Наравно, под условом да СДС буде "загледан" само у Републику Српску и да своју будућност, заједно са мојим Патриотима Српске, посвети искључиво НАШОЈ Српској.

Свако добро Вам желим!

(Доктор Драган Ђокановић, 24. 08. 2023)