Република Српска
Приказивање чланака по тагу Гашо Мијановић
nedelja, 28 februar 2021 20:10
ИСТИНА О ПРВОМ УСТАВУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пар дана након састанка потписника Конвенције о Југославији, одржаног 13. фебруара 1992. у Београду, у вријеме бројних политичких окупљања Муслимана и Хрвата и њиховог упорног рада на припремању референдума за независност Босне и Херцеговине, одржан је, у кабинету предсједника њене скупштине, врло важан радни састанак. Наиме,
новопроглашеној српској републици требао је највиши законски акт – устав – који би Србима из БиХ био један од великих доказа да је српска република настала у Југославији, па смо, тог фебруарског пријеподнева, Караџић, Кољевић, Крајишник и ја, претходно обавивши краће консултације везане за дневну политику, дочекали двојицу стручњака са сарајевског правног факултета. Били су то професор међународног права Гашо Мијановић и његов асистент Радомир Лукић.
Разговор је био врло пријатан, а на мене је посебан утисак оставила Мијановићева реакција када је чуо, да jе баш он одабран да почне са писањем првог српског устава у БиХ.
У исто вријеме невјерица, изненађење и понос на лицу искреног и озбиљног човјека.
Претходних неколико година, радећи на једном пројекту Свјетске здравствене организације, читао сам бројна документа Уједињених нација и посебно био заинтересован за међународне повеље о људским правима... Током разговора с професором Мијановићем сугерисао сам да наш будући устав на најбољи могући начин, и то управо у складу са међународним повељама, третира људска и грађанска права у српској републици. Био сам врло задовољан што су моје ријечи наишле на пуну подршку осталих саговорника.
Господа Мијановић и Лукић били су врло експедитивни па је Скупштина српског народа БиХ могла, већ 28. фебруара 1992. године, да прихвати понуђени текст и донесе Устав Српске Републике БиХ.
Члан 3. новоусвојеног устава био је врло јасан: „Република се налази у саставу савезне државе Југославије“, а у дијелу који се тицао људских права и слобода, у 10. члану, истакнуто је да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство. Члан 14. Устава је гарантовао да нико не смије бити подвргнут мучењу, свирепом, нехуманом или понижавајућем поступању или кажњавању.
Усвојени Устав Српске Републике БиХ, као федералне јединице у Југославији, није омео припаднике муслиманског и хрватског народа да, 29. фебруара и 1. марта 1992. године, на територији цијеле републике Босне и Херцеговине изађу на референдум и, без иједног већег инцидента на гласачким мјестима, гласају за њену независност. Срби су, пак, остали у својим кућама, становима, на својим имањима разочарани и љути, посматрали како се комшије радују изласку из савезне државе...
Био сам поносан на Устав Српске Републике Босне и Херцеговине, али у исто вријеме и чврсто ријешен да се, останемо ли без заједничке државе са Србијом и Црном Гором, до краја живота ангажујем и борим да међународна заједница прихвати постојање српске републике у БиХ.
(Из књиге "Република Српска од идеје до Дејтона", аутор: Драган Ђокановић)
Објављено у
РЕПУБЛИКА СРПСКА
