Приказивање чланака по тагу Jovan Rašković

"Колега, до данас нисам видио неког ко, тако као Ви, као млад човјек, може успјешно да комуницира са десетинама хиљада људи.Честитам!", рекао ми је Јован Рашковић, у Банском двору, након великог митинга одржаног испред Боске, посвећеног предстојећем плебисциту Срба. Било је то некад у октобру, 1991. године.
Слично се десило и на митингу у Дрвару, (одржан је истог дана када и у Бањалуци), потом, неколико дана касније, и у сарајевској Зетри...
Скандирање и овације на сваку реченицу коју бих изговорио...
Било је то, рекох, 1991. године, уочи изјашњавања нашег народа о останку у држави у којој је живио.

Често сам размишљао о Рашковићевим ријечима. Свакако су ми годиле, али сам о тим својим наступима на митинзима и изговореним реченицама имао нешто другачије мишљење. Нисам, како то рече академик Рашковић, разговарао са хиљадама људи, ја сам само говорио из срца и из дубине душе, без треме.
Искрено сам желио да се сачува држава и мир, и ту искреност преносио у реченице! Цијенио сам тада, а и данас сам таквог убјеђења, да су ту моју искреност осјећали и присутни грађани. И да су дијелили моја осјећања.

Били су то посљедњи митинзи на којима сам говорио. Никада више нисам ни осјетио потребу да говорим на великим скуповима.
Зашто?
Зато што више није ни било искрених народних окупљања. Касније су се дешавали организовани страначки митинзи, на којима су говорили политичари у циљу добијања политичких поена и гласова...

А мене занимају спонтана окупљања, када људе нешто тишти и када они изађу на улицу да то и кажу.
Тада имам потребу да им се придружим, али, још увијек, не и да говорим на скупу.

Само у току размишања о евентуалној угрожености Републике Српске, осјетим емоције сличне емоцијама из 1991. године. Само бих, бранећи Републику Српску, могао "разговарати" и са милион људи, ако је потребно.

(Доктор Драган Ђокановић, 02. 08. 2024)