Приказивање чланака по тагу Ustav Republike Srpske

"ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ДОКТОР ДРАГАН ЂОКАНОВИЋ", написао је господин Чедо Ристић, из Шековића, након што је прочитао моју јутрошњу објаву: "Не - Вучићевом и Додиковом папиру! Да - Уставу Републике Српске!"

Одговорио сам господину Ристићу: "Прије неколико мјесеци један фини човјек из Бањалуке, каже ми: 'Докторе, ангажоваћу се у свом насељу око Ваше кандидатуре. Помоћи ћу Вам, колико год могу!' Наравно, захвалио сам се, али сам и рекао: 'Није мени потребна помоћ! Ја имам све што сам желио да имам. Остварио сам све што сам као дјечак желио да остварим. У политику нисам ушао ради политичких амбиција да нешто постанем, већ да својој дјеци обезбиједим државу (Републику Српску) у којој ће бити безбједни и у којој их нико неће прегласавати на националној основи! Успио сам и у томе. Дакле, није мени потребна помоћ, али ако сам рекао да хоћу да се кандидујем за предсједника Републике Српске, значи да сам оцијенио да нико други у Републици Српској не може урадити оно што ја могу. Али то и други треба да виде и да вјерују у то. Хвала Вам, Чедо!"

Шта бих ја то могао да урадим, а да не могу урадити други политичари у Републици Српској?

Могу утемељити и развити нову политику Републике Српске, засновану на досљедном поштовању и афирмацији Устава Републике Српске - документа прихваћеног од свих чланица Вијећа за имплементацију мира у БиХ! Таква политика је гарант опстанка и демократског напретка Републике Српске.

(Доктор Драган Ђокановић, 15. 06. 2024)

У вечерашњој објави сам цитирао двије реченице. Први цитат садржи једну реченицу из Устава Републике Српске, а у другом цитату је једна реченица из Устава Републике Србије:

1. "Народна скупштина Републике Српске расписује изборе за народне посланике и за предсједника Републике Српске..." (Устав Републике Српске)

2. "Полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима..." (Устав Републике Србије)

Устав је, као што знамо, највиши правни акт једне земље, који уређује, између осталог, државну организацију, овлашћења државних органа и слободе и права грађана.

Декларација је, за разлику од устава, углавном документ политичке природе у облику свечане изјаве која садржи основне принципе или ставове о неком важном проблему.

Текст данашње декларације из Београда има врло малу политичку вриједност. Послужиће политичко-државним кликама из Српске и Србије да покушају замаскирати властиту немоћ у провођењу цитираних реченица из Устава Српске и Устава Србије.

(Доктор Драган Ђокановић, 08. 06. 2024)

"Изборни закон је, након Устава, највиши акт у свакој земљи и његовим наметањем грађанима је одузето право на изборну вољу и тајност избора. Овд‌је се желе увести неке ствари које не постоје нигд‌је. Недопустиво је да Централна изборна комисија БиХ сама бира бирачке одборе и да тиме изабрани чланови постају професионалци. Поставља се питање ко ће да их плати? Република Српска је показала да је заиста имала искрену намјеру да БиХ функционише на уставан и законит начин, али очито да имају они којима то није у интересу. Желе да ово буде нестабилно подручје како би овд‌је остали још неколико деценија... Одлука од прије неколико дана о отварању преговора ЕУ са БиХ је у суштини данашњим наметањем затворена. Република Српска ће тражити свој пут...", изјавио је предсједник Владе Републике Српске Вишковић, коментаришући изборне новине које је Кристијан Шмит наметнуо и увео у Изборни закон БиХ.

"Директно нам угрожавају виталне националне интересе, и Србије и Републике Српске. Наредних дана упознаћу народ Србије са свим изазовима који су пред нама. Биће тешко, најтеже до сад", огласио се и предсједник Србије Александар Вучић.

Браћо и сестре, постојећи Изборни закон БиХ, усвојен је 2001. године у Парламентарној скупштини БиХ. За њега су гласали Срби из Републике Српске: Мирко Бањац, Милош Јовановић, Љубомир Ковачевић, Мирко Мијатовић, Зоран Спасојевић, Момир Тошић и Момчило Новаковић (СДС); Никола Шпирић, Бранко Докић и Душан Стокић (ПДП); Жељко Мирјанић и Горан Турјачанин (СНСД); Тихомир Глигорић и Драгутин Илић (СПРС); Драгутин Родић (ДНС); Бранислав Лолић (СНС) и Драги Станимировић (СДП БиХ).
У првом члану тог закона пише: "Oвим зaкoнoм урeђуje сe избoр члaнoвa и дeлeгaтa Пaрлaмeнтaрнe скупштинe Бoснe и Хeрцeгoвинe и члaнoвa Прeдсjeдништвa Бoснe и Хeрцeгoвинe, тe утврђуjу принципи кojи вaжe зa избoрe нa свим нивoимa влaсти у Бoсни и Хeрцeгoвини", те да "Цeнтрaлнa избoрнa кoмисиja БиХ рaсписуje избoрe у склaду с oвим Зaкoнoм"...

Иако, браћо и сестре, у Уставу Републике Српске, у Члану 70, тачка 7, пише: Народна Скупштина Републике Српске расписује изборе за народне посланике и за предсједника Републике, ипак је Централна изборна комисија БиХ, уз САГЛАСНОСТ представника Републике Српске и ЊИХОВО УЧЕШЋЕ у свему томе, расписивала и организовала и изборе за Републику Српску.

Зашто је предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић изговарао реченице које сам цитирао на почетку објаве, и ко му је дао право да "полупа лончиће" па у причу о Изборном закону Републике Српске уноси крупне политичке теме: о преговорима са ЕУ, "путу Републике Српске" и слично!?
Зашто јучерашња кукњава Александра Вучића "да ће Србији бити тешко, најтеже до сад"?

У причу о Изборном закону Републике Српске, браћо и сестре, НЕ СМИЈЕ се уносити ни Кристијан Шмит, ни ЕУ, ни САД, ни амерички амбасадор Марфи, ни Русија, ни НАТО, ни предсједник Србије. Нико!

Изборни закон Републике Српске је право Народне Скупштине Републике Српске, право дато општеприхваћеним Уставом Републике Српске и одавно је требало да буде усвојен и у употреби!!!

А предсједник Републике Српске нека не касни, него нека одмах по завршетку скупштинске сједнице потпише указ о проглашењу Изборног закона Републике Српске! И нека Изборни закон Републике Српске, такође одмах по завршетку скупштинске сједнице, објаве званичне интернет странице Владе, Скупштине и Предсједника Републике, као и "Службени гласник Републике Српске"!

(Доктор Драган Ђокановић, 27. 03. 2024)

Објаву "Предсједниче Републике Српске, чије ће цијеви додиривати леђа Срба у НАТО униформама" написао сам синоћ, реагујући на јучерашњу изјаву Милорада Додика у којој предсједник Српске каже: "Нама је европски пут важан јер представља испуњење великог националног циља - живот Срба у економском и политичком простору без граница."

У дискусији са господином Слободаном Благојевићем, коју смо водили на наведену објаву, нагласио сам да би предсједник Републике Српске Милорад Додик требало да поштује Устав Републике Српске јер се над њим заклео.

У свом одговору на тај мој коментар господин Благојевић је написао: "О каквом закону и уставу говорите док се налазимо у ери општег правног суноврата на свјетском и националном нивоу, када влада право јачега? Па због придржавања у поштовања устава Предсједник и јесте пред судом, под санкцијама амера, притисцима запада и остале бјелосвјетске булументе.
Да је довољно да се придржавамо нашег устава и закона, ево оспорили смо тзв 'високог представника', пробали са доношењем неких закона. Ко је био најгласнији ту и шта се дешава, да нема суда БиХ нашли би други начин.
Ставите се у позицију неког ко је омражен и странцима и домаћим, под притисцима, санкцијама, уцјенама...шта мислите због чега?"

Прочитавши коментар господина Благојевића, схватио сам, браћо и сестре, у каквој конфузији су се нашле присталице предсједника Републике Српске Милорада Додика.
Они не вјерују у снагу Устава Републике Српске!
И мисле да Милорад Додик, разним политичким маневрима, на које је иначе навикао и које је, мора се признати, успјешно изводио - може ријешити проблем у којем се нашао и у којем се поистовијетио са Републиком Српском. "Суђење мени је и суђење Републици Српској", крилатица је коју је посијао међу својим симпатизерима и са којом је, прије неколико мјесеци, кренуо у општу агитацију по Републици Српској. Тој агитацији сада је придодао и хваљење Европске уније као прилике за "испуњење великог националног циља Срба, у простору без граница."

Сугестију да је рјешење цјелокупног политичког проблема у досљедном поштовању Устава Републике Српске, над којим се Милорад Додик и заклео у Народној Скупштини Републике Српске, господин Благојевић ставља у контекст моје кампање за предсједника Републике Српске...

Ја стварно мислим да се Устав Републике Српске мора досљедно поштовати! Па, "куд пукло да пукло".
Не заборавимо кроз шта смо све, као народ, морали да прођемо - да бисмо стигли до Устава Републике Српске.
А предсједник Републике Српске још прима и редовну мјесечну плату да би поштовао Устав Републике Српске и радио у складу са њим.

(Доктор Драган Ђокановић, 13. 03. 2024)

"Пар дана након састанка потписника Конвенције о Југославији, у вријеме бројних политичких окупљања Муслимана и Хрвата и њиховог упорног рада на припремању референдума за независност Босне и Херцеговине, одржан је, у кабинету предсједника њене скупштине, врло важан радни састанак. Наиме, новопроглашеној српској републици требао је највиши законски акт – устав – који би Србима из БиХ био
један од великих доказа да је српска република настала у Југославији, па смо, тог фебруарског пријеподнева, Караџић, Кољевић, Крајишник и ја, претходно обавивши краће консултације везане за дневну политику, дочекали двојицу стручњака са сарајевског правног факултета. Били су то професор међународног права Гашо Мијановић и његов асистент Радомир Лукић. Разговор је био врло пријатан, а на мене је посебан утисак оставила Мијановићева реакција када је чуо, да jе баш он одабран да почне са писањем првог српског устава у БиХ. У исто вријеме невјерица, изненађење и понос на лицу искреног и озбиљног човјека.
Претходних неколико година, радећи на једном пројекту Свјетске здравствене организације, читао сам бројна документа Уједињених нација и посебно био заинтересован за међународне повеље о људским правима... Током разговора с професором Мијановићем сугерисао сам да наш будући устав на најбољи могући начин, и то управо у складу са међународним повељама, третира људска и грађанска права у српској републици.
Био сам врло задовољан што су моје ријечи наишле на пуну подршку осталих саговорника.
Господа Мијановић и Лукић били су врло експедитивни па је Скупштина српског народа БиХ могла, већ 28. фебруара 1992. године, да прихвати понуђени текст и донесе Устав Српске Републике БиХ.
Члан 3. новоусвојеног устава био је врло јасан: „Република се налази у саставу савезне државе Југославије“, а у дијелу који се тицао људских права и слобода, у 10. члану, истакнуто је да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство. Члан 14. Устава је гарантовао да нико не смије бити подвргнут мучењу, свирепом, нехуманом или понижавајућем поступању или
кажњавању.
Усвојени Устав Српске Републике БиХ, као федералне јединице у Југославији, није омео припаднике муслиманског и хрватског народа да, 29. фебруара и 1. марта 1992. године, на територији цијеле републике Босне и Херцеговине изађу на референдум и, без иједног већег инцидента на гласачким мјестима, гласају за њену независност. Срби су, пак, остали у својим кућама,
становима, на својим имањима разочарани и љути, посматрали како се комшије радују изласку из савезне државе..."

У посјети Патријарху Павлу, почетак јуна 1992. године:
"Сиједа коса, крупне очи, поглед очински. Први пут сам код најомиљенијег човјека у Српској православној цркви.
Просторија велика, лијепо намјештена. С Патријархом Павлом је и Владика Данило. Будимски владика започиње причу о недавном повратку Карађорђевића у земљу. Пита какво је наше мишљење о томе. Кољевић каже да ће долазак престолонасљедника Александра у Београд бити позитивно протумачен на европским дворовима и да ће то користити Србима. Патријарх Павле пажљиво слуша...
Владика Данило и ја сједимо на истом двосједу. Гледа у
мене и тихо рече:
– Петар Трећи (Александров син) могао би да постане краљ... Насмијешим се, али не коментаришем.
Патријарх пита за ситуацију у Босни. Жали што народ страда.
– Људи увек треба да буду људи! Образ се и у рату чува...
– савјетује нас." (Оба цитата су из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")

Данас, 28. фебруара 2024, на годишњицу усвајања Устава Републике Српске, могу само да кажем да ми је јако жао што се ријечи нашег покојног Патријарха Павла, које су се, и те како, слагале са Уставом Републике Српске - нису досљедно спроводиле, поготово што се, и по Уставу Републике Српске, "образ и у рату морао да чува"...

(Доктор Драган Ђокановић, 28. 02. 2024)

У другој половини фебруара, у вријеме бројних политичких окупљања Муслимана и Хрвата и њиховог изузетно упорног рада на припремању референдума за независност Босне и Херцеговине, у кабинету предсједника скупштине БиХ Момчила Крајишника, одржан је један врло важан радни састанак. Наиме, новопроглашеној српској републици требао је највиши законски акт - устав - који би Србима из Босне и Херцеговине био један од великих доказа да је српска република настала у Југославији, па смо, тог фебруарског пријеподнева, Караџић, Кољевић, Крајишник и ја, претходно обавивши краће консултације везане за дневну политику, дочекали двојицу правника са сарајевског правног факултета. Били су то професор међународног права Гашо Мијановић и његов асистент Радомир Лукић. Разговор је био врло пријатан, а на мене је посебан утисак оставила реакција професора Мијановића када је чуо, да jе баш он одабран да почне са писањем првог српског устава у БиХ. У исто вријеме невјерица, изненађење и понос на лицу искреног и озбиљног човјека.

Претходних неколико година, радећи на једном пројекту Свјетске здравствене организације, читао сам бројна документа Уједињених нација и посебно био заинтересован за међународне повеље о људским правима...
Током разговора са професором Мијановићем сугерисао сам да наш будући устав на најбољи могући начин, и то управо у складу са међународним повељама третира људска и грађанска права у српској републици. Био сам врло задовољан што су моје ријечи наишле на пуну подршку осталих саговорника.

Господа Мијановић и Лукић су били врло експедитивни па је Скупштина српског народа БиХ могла, већ 28. фебруара 1992. године, да прихвати понуђени текст и донесе Устав Српске Републике БиХ.

Члан 3. новоусвојеног устава био је врло јасан: „Република се налази у саставу савезне државе Југославије“, а у дијелу који се тицао људских права и слобода, у десетом члану, истакнуто је да су „грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство.“ Члан 14. Устава је гарантовао да „нико не смије бити подвргнут мучењу, свирепом, нехуманом или понижавајућем поступању или кажњавању.“

Био сам поносан на Устав Републике српског народа Босне и Херцеговине, али у исто вријеме и чврсто ријешен да се, останемо ли без Југославије, до краја живота ангажујем и борим да међународна заједница прихвати постојање српске републике у БиХ.

Усвојени Устав Републике српског народа БиХ, као федералне јединице у Југославији, није омео припаднике муслиманског и хрватског народа да, 29. фебруара и 1. марта 1992. године, изађу на референдум и гласају за независну Босну и Херцеговину.

(Доктор Драган Ђокановић, 21. 01. 2024)

"Не можете хапсити предсједника Републике Српске!", прије два дана је, полицијско-безбједносним структурама Босне и Херцеговине, поручио предсједник Народне Скупштине Републике Српске Ненад Стевандић. Запријетио им је, притом, Стевандић и независношћу Републике Српске...

Дан послије Стевандићеве изјаве, актуелни амбасадор Босне и Херцеговине при УН-у и бивши бх. комунистички функционер Златко Лагумџија изјавио је да је са предсједником Хрватске разговарао о Додику и да му је Милановић "ставио до знања" да је Додик "човјек који не жели да руши БиХ", да су његови циљеви слични Милановићевим и Лагумџијиним, али да се начин на који Додик то ради не слаже са њиховим.

Да се вратимо на потврђену оптужницу против Додика, на Тужилаштво и Суд БиХ. Предсједник Републике Српске се до сада, када је у питању оптужница против њега, понашао у правним оквирима па је свака прича о његовом евентуалном хапшењу - изненађујућа.
Међутим, зашто је Ненад Стевандић то изјавио? Шта то предсједник Скупштине зна, а ми грађани Републике Српске не знамо. Само су грађани Српске ти који на себе могу да преузиму оговорност пута Српске у независност, или га не преузму. Откуд Стевандићу право да повезује евентуално хапшење Милорада Додика са независношћу Републике Српске? Милорад Додик је мирно примио оптужницу и са својим адвокатима припрема одбрану онако како мисле да је то најбоље за Додика.

Мало је чудно да Стевандић, ипак је он само предсједник Скупштине и поприлично небитан коалициони СНСД-ов партнер, себи узима за право да у политички живот убацује причу о независности Републике Српске као одговору на евентуално Додиково хапшење. Али није чудно да дан послије Стевандићеве изјаве, некадашњи Додиков партијски колега Лагумџија, објелодањује "разговор без свједока" између њега и предсједника Хрватске у којем је Милановић тврдио да је Додик за БиХ, али да има другачију тактику њеног очувања. Милановић, значи, тврди да Додик ни случајно није за независност Републике Српске.

Колика год да је политичка тежина Стевандићевих ријечи, и колико год да има истине у Лагумџијиној изјави, појављивање предсједника Републике Српске на Суду БиХ представљаће, по мом мишљењу, политички пораз Српске у односу на БиХ, а евентуално хапшење предсједника Српске на територији Републике - представљало би, и овог пута кажем да је то моје лично мишљење, праву политичку катастрофу (Дејтонске) Републике Српске.

Међутим, моје мишљење и мој политички став по том питању, не могу се поредити са легитимним (бирачи из Српске су дали тај легитимитет), легалним и транспарентним учествовањем Додикове странке у стварању Тужилаштва и Суда БиХ, у Парламентарној скупштини БиХ. Тако да, на основу досадашњег рада СНСД-а, закључујем да ће Милорад Додик, без обзира на то што сада обавља функцију предсједника Републике Српске, наставити са коректним понашањем према институцијама које је стварао; да ће уредно ићи на рочишта и, позивајући се на Устав Републике Српске, одбранити на Суду БиХ - на суду државе чији је правосудни систем свјесно изграђивао и дизао на ниво изнад правосудног система Републике Српске, без обзира на реторику којом је то све пратио...

(Доктор Драган Ђокановић, 22. 09. 2023)