"Дакле, ја знам савршено добро шта је било, био је геноцид у Сребреници. То је пресудио суд у Хагу и то је неспорна правна чињеница", рекао је, прије 12 година, Милорад Додик лидер власти у Републици Српској.

И прије Додикове изјаве постојала су, а и сада постоје, међународна документа у којима стоји дефиниција геноцида. Ево, шта кажу да је геноцид:

"Геноцид је међународно признат злочин у којем су дјела почињена са намјером да се уништи, у потпуности или дјелимично, национална, етничка, расна или вјерска група. Ова дјела спадају у пет категорија:
1. Убијање чланова групе;
2. Наношење тешких тјелесних или психичких повреда члановима групе;
3. Намјерно наметање групи услова живота срачунатих да доведу до њеног физичког уништења у цјелини или дјелимично;
4. Изрицање мјера за спрјечавање рађања унутар групе;
5. Присилно премјештање дјеце из групе у другу групу;

Постоји низ других тешких, насилних злочина који не потпадају под специфичну дефиницију геноцида. Они укључују злочине против човјечности, ратне злочине, етничко чишћење и масовна убиства."

Ријеч "геноцид" није постојала пре 1944. године. То је веома специфичан термин којег је сковао пољско-јеврејски адвокат Рафаел Лемкин (1900–1959) којим је покушао да опише њемачку нацистичку политику систематског убијања током Холокауста, укључујући уништавање европских Јевреја. Адвокат Лемкин је формирао ријеч геноцид комбиновањем грчке речи која означава расу или племе, са латинском ријечју за убијање: гено + цид.

Уједињене нације су 9. децембра 1948. одобриле писмени међународни споразум познат као Конвенција о спрјечавању и кажњавању злочина геноцида. Овом конвенцијом геноцид је утврђен као међународни злочин, за који се земље потписнице "обавезују да спријече и казне".

Већ сам писао да је идеју да се неки злочини у БиХ могу подвести под термин "геноцид" формулисао Махмуд Шериф Басиони, амерички професор права, који је сачинио студију о насиљу у Босни и Херцеговини, а која је била основа за рад Трибунала у Хагу. Махмуд Шериф Басиони је, током саслушања пред америчким Конгресом, рекао да, ПРЕМА КОНВЕНЦИЈИ О ГЕНОЦИДУ, У БОСНИ НИЈЕ ПОЧИЊЕН ГЕНОЦИД, али да би се ситуација могла промијенити ако се заузме "прогресиван" став који дозвољава увођење термина "локални геноцид''...

Прочитали сте да постоји пет категорија у које спадају дјела која се могу подвести под "геноцид". Такође сте прочитали да су САД, након презентоване идеје Махмуда Шерифа Басионија пред тамошњим Конгресом, издејствовале да Хашки трибунал може у својим пресудама наводити и термин "локални геноцид"... Размислите о свакој од пет категорија, о којима су размишљале и судије у Хагу. Нико вам не може да забранити да размишљате и о најосјетљивијим темама и извлачите закључке.

Нисам желио да цитирањем изјаве Милорада Додика, којом каже "да савршено добро зна да је био геноцид у Сребреници", будем злонамјеран према предсједнику Републике Српске који сада има дијаметрално супротан став према "геноциду у Сребрници" и да га хватам у тој његовој непринципијелности. Он, као политичар, зна зашто је прије 12 година тврдио "да је био геноцид у Сребреници", а зашто данас изјављује "да геноцида у Сребреници није било"...

Данашњом објавом сам желио да кажем три ствари!

1. Пресуде о "геноциду у Сребреници", у Хашком трибуналу, доносиле су СУДИЈЕ, једини правници који су били овлашћени да суде и пресуђују (за разне ратне злочине, укључујући и геноцид). Сви други - политичари, правници, интелекталци, грађани - ма колико били стручни и имали образложена и утемељена мишљења о томе да ли је био геноцид у Сребреници, једноставно нису овлашћена лица за доношење пресуда! Наравно, нико нам не може забранити да причамо, анализирамо, лобирамо за и против... Међутим, суд је суд.

2. У јуну 1992. године упозорио сам моје ратне другове из политике да се Републици Српској, због постојања моћних непријатеља, може десити све ово што нам се управо дешава, и што се дешавало свих ових година. Урадио сам то прво у незваничним разговорима, потом и на сједници Предсједништва Српске Републике БиХ, а онда, као члан Владе Републике Српске, и на сједници Народне скупштине, 1993. године. Сигуран сам да се Милорад Додик, (био је тада посланик), сјећа тих дискусија. Нажалост, није, код тадашњег предсједника Републике и тадашњег предсједника Скупштине, а они су у то вријеме "дрмали" Српском, било разумијевања за моја упозорења! У својој књизи "Република Српска од идеје до Дејтона" цитирао сам стенограме једног броја дискусија... Вјероватно ћу наредних дана, због актуелности теме, писати и о томе.

3. "Резолуција о Сребреници", ако дође на дневни ред и буде усвојена, не смије да нас поколеба у намјери чувања и јачања Републике Српске, те борбе нашег народа за слободу и демократију. И наша дјеца заслужују државу, мир и слободу!

(Доктор Драган Ђокановић, 06. 05. 2024)