У тексту јуче усвојене Резолуцији о Сребреници, коју су "гурали" бошњачки политичари под покровитељством Њемачке, постоји дио реченице којим аутори текста објашњавају зашто желе да и чланице Уједињених нација прихвате да су судије у Хагу биле у праву што су у једном броју пресуда користиле термин "геноцид". Кажу аутори Резолуције о Сребреници да су у тај пројекат кренули "како би се избjегло њихово понављање и како би се дошло до одрживог мира, правде, истине и помирења".
Значи, босанско-муслимански политичари су све ово покренули да се више никада на овом простору не би десило понављање "геноцида" и да би, како написаше, у коначници тог цијелог њиховог подухвата дошло до помирења. Претпостављам да су, у конкретном случају, мислили на помирење Срба и босанских муслимана.
Скоро сам сигуран да ништа од тога није искрено пожељено, ни мир, ни правда, ни истина, а ни помирење. Чак мислим да се планира све супротно од тога.
Али хајде, да узмемо да босанско-муслимански политичари искрено желе да воде процес помирења са Србима, и да их њихови њемачки спонзори подржавају у томе.
Потребно им је да крену од чињеничног стања! Нека тестирају 100 или 1000 Срба у Републици Српској, грађана на некој од прометнијих улица, и нека чују колико ће их рећи да вјерује да у позадини Резолуције о Сребреници стоје добре намјере босанско-муслиманских политичара и њихових њемачких спонзора...
Убијеђен сам да би резултат био катастофалан, као што је, уосталом, катастрофално прошло и јучерашње гласање у Генералној скупштини УН-а.
Добронамјерни људи су сигурни да у Резолуцији о Сребреници нема ништа што личи на жељу за правдом, истином и помирењем.
(Доктор Драган Ђокановић, 24. 05. 2024)