"Покушај са Картером је без резултата", рекао је Алекса Буха, 26. августа 1995. године на састанку одржаном у Добановцима код Београда, на којем је договаран састав српске делегације за одлазак у Дејтон, на мировне преговоре. Да подсјетим да су састанку присуствовали челни људи СР Југославије, Србије, Црне Горе, делегација Републике Српске и делегација Српске православне цркве коју је предводио патријарх Павле...
Прије неколико дана сам цитирао и реченицу Слободана Милошевића, такође изговорену на том састанку, а којом се обратио члановима делегације Републике Српске: "Нико неће с вама да преговара."

Дакле: након што су, у 1994. години, у Народној скупштини одбацили Мировни план Контакт групе, покушао је Караџић да, уз финансијску помоћ неколицине Срба бизнисмена из САД, излобира бившег америчког предсједника Картера (Џими Картер) - не би ли остао у политичком "седлу" и продужио своју каријеру предсједника Републике Српске. Међутим, Милошевић је био сурово искрен, рекавши да нико више не жели са Караџићем да преговора. А Бухино признање да је "покушај са Картером без резултата", јасно је показало у какву су се ситуацију, тог љета 1995. године, довели предсједник Републике Српске и Народна скупштина Републике Српске. Напросто су ударили главом у зид и дошли до свог политичког краја.

Слична опасност поновно нам пријети. Садашња Народна скупштина Републике Српске, непоштовањем одлука и закона које је сама доносила - довела се у стање (скоро па) безвриједног државног органа, а (изненађујућа) некомпетентност предсједника Републике Српске у процјењивању тежине актуелног политичког тренутка и (не)сналажење у свакодневним проблемима, више се не може прикрити ни његовим честим посјетама предсједнику Русије.

Ако су предсједник Републике Српске и посланици садашњег сазива Народне скупштине Републике Српске помислили да Декларација Србије и Републике Српске крије у себи спасоносно рјешење за њих - варају се; Декларација није ни слична Договору постигнутом у Добановцима (26. августа 1995. године) који је за резултат имао формирање делегације (Србије и Реублике Српске) за одлазак у Дејтон и међународно прихватање постојања Републике Српске.
Декларација Србије и Републике Српске првенствено овлашћује Вучића да постане лидер и Републике Српске, поготово ако Народна скупштина пристане на то да Дан државности Републике Српске буде садашњи Дан државности Србије. Тим чином би Народна скупштина послала јасну поруку гарантима Дејтонског мировног споразума, а те државе су и гаранти постојања Републике Српске, да Република Српска није способна да поштује своје међународне обавезе и потписана међународна документа, међу којима је Дејтонски мировни споразум.

Неки нови међународни скуп о БиХ, на којој би, у складу са Декларацијом Србије и Републике Српске, садашњу Републику Српску представљао предсједник Србије Александар Вучић, много би више личио на "Бриселске споразуме" неголи на Дејтон и Париз. Републици Српској такав ризик није потребан.

(Доктор Драган Ђокановић, 11. 06. 2024)