Приказивање чланака по тагу Srbija

Дуго времена сам био увјерен да су нелегално пресељење републичке администрације из Сарајева (Српског) у Бањалуку и гласање српских представника, (већина Крајишници), у Парламентарној скупштини БиХ за Први амандман на Устав БиХ, по којем је утемељен Дистрикт Брчко БиХ - резултат непромишљених потеза српских политичара и да између измјештања републичке администрације и проглашења Дистрикта нема повезаности.

Међутим, ових дана, током подробнијих анализа политичких догађања која су се десила након што је Биљана Плавшић уз помоћ и подршку посланика СДА и ХДЗ, (Запитајмо се зашто су то СДА и ХДЗ урадили?), извршила својеврсни пуч у Републици Српској, наметнули су ми се сљедећи закључци:
1. Републику Српску је много лакше срушити ако је њена администрација далеко од источног дијела Републике Српске, који има територијални континуитет са Србијом и Црном Гором.
2. Републику Српску је још лакше срушити ако је њена администрација без територијалне повезаности са источним дијелом Републике Српске, односно без територијалне повезаности са Србијом и Црном Гором, а управо то се десило усвајањем Првог амандмана на Устав БиХ и проглашењем Дистрикта Брчко БиХ.
Мислим да су тих ствари били свјесни посланици СДА и ХДЗ-а и да су зато стали на страну Биљане Плавшић. Вјероватно су добили и информацију да ће Плавшићева, убрзо послије тог пуча, завршити на робији а да ће (у том тренутку важни) политичари из Крајине због своје вишегодишње индоктринације "братством и јединством" бити лак плијен за манипулисање, те да ће сигурно изгласати Дистрикт и прекинути територијални континуитет Републике Српске.

Дистрикт Брчко БиХ, (то му је званични назив), иако га власт у Српској да би умањила своју одговорност за факта која сам напријед навео неправилно назива Брчко дистрикт и поприлично неаргументовано својата, све друго је само није српски град. По попису становништва, из 2013. године, етничка структура у Дистрикту је сљедећа: Бошњака има 35.381 (односно 42,36 %), Хрвата 17.252 (односно 20,66 %).

Срба у Дистрикту Брчко БиХ било је, те 2013. године, 28.884 (у процентима је то 34,88 %). Сигуран сам да их је сада још мање и да је проценат учешћа Срба у становништву Дистрикта још нижи.

Озбиљна и одговорна политика се бави озбиљним анализама и политичким процјенама које се, кад год је то могућно, морају заснивати на егзактиним подацима.

Према томе, браћо Крајишници и сестре Крајишкиње, папир и оловку у руке па видите шта вам је чинити.
Кадрови које сте до сада дали политици Републике Српске нису се показали квалитетним и одговорним, а ни ови нови за које сада гласате не показују да су свјесни озбиљности ситуације.

А ово је, када су рат и мир у питању, врло пријетеће подручје.

(Доктор Драган Ђокановић, 27. 10. 2024)

У јучерашњој објави "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом!", писао сам о свом одласку у Београд са намјером да придобијем власти Србије да нам, нашем народу и Републици Српској, помогну да се домогнемо мира.

Зашто сам мислио да је власт Србије, на челу са Слободаном Милошевићем, права адреса за ту моју намјеру?

У двије ствари сам, када је у питању тадашња Србија, био сигуран, а оне су: Србија искрено жели мир у Босни и Херцеговини и Србија је пријатељ и поуздани савезник Срба из Босне и Херцеговине. То ми је било довољно. Дотадашњи однос Србије према мировним плановима за БиХ и њено прихаватање свих тих планова, нисам доживљавао као препреку за оно што сам наумио.

Увјеривши се у недостатак храбрости Караџића, Крајишника и СДС-ових посланика у Народној скупштини да нашем народу саопште да су на самом почетку преговора о БиХ, (било је то половином фебруара 1992), пристали на подјелу територије БиХ по принципу 17,7% Хрватима, 33,3% Муслиманима, 49% Србима, а знајући да су противници и непријатељи Срба војнички све јачи и да наставак рата носи са собом све неизвјеснији исход за нашу републику; те да нико други из Републике Српске, у времену политичког размимоилажења Милошевића и Караџића, нема довољно политичке слободе и утицаја да приђе званичном Београду са идејом да се Србија укључи и помогне да се оконча рат у БиХ - морао сам да се одлучим за такав подухват.

Иако је од тада, од те 1994, прошло 30 година, ни данас не могу да нађем замјерку тој својој одлуци.

Реченицу Миломира Минића, генералног секретара владајуће партије у Србији: "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом", коју је изрекао у присуству Десимира Митровића и Деснице Радивојевића, људи из Скелана које сам позвао да крену са мном на састанак у Београд, доживио сам као потврду да је моја иницијатива прихваћена и да ће Србија ући у процес заустављања рата у БиХ.

Већ наредног мјесеца, у фебруару 1994. године, организовао сам састанак у Скеланима и Бајиној Башти на коме су били присутни предсједници тих двију општина, представник власти из Београда Драгутин Брчин и још двадесетак људи из Републике Српске.
Организовањем тог састанка желио сам да поручим Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику, двојцу који је учврстио своју власт у Српској, да сам кренуо са стварањем опозиције и да сам обезбиједио подршку званичне Србије за политику искреног залагања за завршетак рата у БиХ и опстанак Републике Српске.


(Доктор Драган Ђокановић, 17. 10. 2024)

Везани чланци: 

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1261-predsjednik-milosevic-zeli-saradnju-sa-draganom

У 1994. годину ушао сам као члан Владе Републике Српске у оставци. Та je година, по мом мишљењу, била преломна година у историји настанка Републике Српске.

Наравно да ми није била намјера да напуштајући Владу, напустим и политику Републике Српске.
Увјеривши се, у мају 1993. године, приликом одбијања Венс-Овеновог мировног плана, у велике политичке разлике између руководстава Српске, Србије и Црне Горе, када је у питању статус и будућност Републике Српске; Добро упућен у расположење и економскo стање наших војника, нарочито након њихове побуне у септембру те године (о 1993. је ријеч); Врло изненађен заслијепљеношћу, ратоборношћу, кратковидошћу и бескрупулозношћу чланова руководства реактивиране Српске демократске странке у њиховом походу ка апсолутној доминацији и стављању свега и свачега под своју контролу у Републици Српској - одлучио сам да им организујем опозицију и да ту опозицију увежем са владајућом политичком странком у Србији.

Иако сам у претходном периоду имао добре односе са Демократском странком Србије, закључио сам да не смијем губити вријеме са том опозиционом сранком, јер је нашем народу у Републици Српској било неопходно савезништво са властима у Србији.

Иако сам се познавао са предсједником Србије Слободаном Милошевићем, одлучио сам да, у акцију, кренем од Михајла Марковића, потпредсједника Социјалистичке партије Србије. Са академиком Марковићем успоставио сам одличну комуникацију почетком 1992. године, на Конвенцији о Југославији. Конвенција о Југославији је била моја идеја, предсједавао сам јој у Скупштини Југославије, а представљала је, између осталог, и увод у потписивање Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ, "као федералне јединице у савезној држави Југославији". Михајло Марковић, као члан делегације СПС-а, био је у једном дијелу сједнице са мном у радном предсједништву Конвенције.

Разговарали смо у његовој кући на Сењаку, у Београду. "Руководство Републике Српске на челу са Радованом Караџићем не зна завршити рат, а нашем народу и нашој војсци потребан је мир. Морам формирати опозицију која ће бити у стању да изврши притисак на Караџића да се, заједно са руководствима Србије и Црне Горе, избори и за мир и за Републику Српску", рекао сам Михајлу Марковићу, објаснивши му на који начин, и од кога све, желим да организујем опозицију у Српској.

Устао је са столице, отишао до телефона и позвао Горана Перчевића, такође потпредсједника СПС-а. Перчевић му је, неких 20-ак минута касније, јавио да ми је заказао састанак са генералним секретаром СПС-а Миломиром Минићем.

На састанак са Минићем сам позвао Десимира Митровића, предсједника Општине Скелани, а он је предложио да са нама крене и успјешни директор тамошње фабрике лименки Десница Радивојевић.

Генерални секретар СПС-а Минић је, чим смо се поздравили и сјели за сто, рекао: "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом."

"Мислио сам да ћемо надуго и нашироко морати да објашњавамо шта хоћемо. Нисам ни знао да Вас предсједник Милошевић познаје и толико цијени!", говорио је изненађени Радивојевић, који нас је, својим аутомобилом, возио у Београд на састанак, и назад.

Било је то у јануару 1994. године.

(наставићу)

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 10. 2024)

Данас је у Москви секретар Савјета безбједности Руске Федерације Сергеј Шојгу примио потпредсједника Владе Србије Александра Вулина.
Вулин је, пренијели су медији, рекао Шојгуу да је "ситуација на Косову и Метохији на ивици сукоба"...

Ово је класични примјер политичког дезавуисања!

Није истина да је на Косову и Метохији ситуација на ивици сукоба. На Косову и Метохији не постоје двије стране спремне за оружани сукоб. Званична Србија је прихватила Бриселске и Охридске споразуме и предала свој народ на Косову и Метохији на управљање Аљбину Куртију и његовим сарадницима - тако да она није једна од евентуалних страна за сукоб.
Срби са Косова и Метохије поготово то нису, јер овакви какви су сада: без новаца, без оружја, остављени на цједилу од власти у Србији којој су бескрајно вјеровали - никако не могу бити заинтересовани за сукоб са добро наоружаним албанским јединицама.

Према томе: Вулинова прича у Москви, за Србе са Косова и Метохије, крајње је штетна. Може само да им донесе нове проблеме, нова претресања њихових домова и нове притиске да оду из свог завичаја.

Можда то и јесте циљ политике чији је један од челника и Александар Вулин. Да и преостали Срби продају своја имања Албанцима на Косову и Метохији и да се придруже Србима из Долине Јадра, које ових дана Вулинов шеф убјеђује да напусте родну груду и преселе "у Србију која напредује"...

Надам се да ће званична Москва упознати грађане Србије са својим ставом о политици руководства Србије и о томе да ли Русија може помоћи Србији да сачува суверенитет и територију.

(Доктор Драган Ђокановић, 09. 09. 2024)

"Кад би ми неко објаснио шта сад чекају!", реченица је коју је предсједник Србије Александар Вучић изговорио док је стајао поред аутомобила у којем је био њемачки канцелар Олаф Шолц, приликом Шолцове посјете Беграду.
Сигуран сам да је огромна већина грађана, гледајући ту сцену, била сигурна да зна одговор на Вучићеву реченицу. Ја сам, пак, помислио да је у питању гужва на паркингу па да је због ње њемачки канцелар морао Вучићу приредити оно што му је приредио.

Јуче је Вучић имао сасвим другачију ситуацију. Није морао никог да чека, већ само да прихвати љубазан позив од предсједника Русије Владимира Путина да наредног мјесеца, 23. и 24. октобра октобра, дође у Казањ на самит земаља чланица БРИКС-а. Међутим, Вучић је позив одбио, говорећи да је тих дана врло заузет гостима из иностранства, те да ће му инострани гости, како је рекао, направити праву "гужву у шеснаестерцу".

Својим синовима, Николи и Александру, док су још клинци били говорио сам да им то што су браћа није гаранција да ће током живота бити и пријатељи; да пријатељство морају градити љубазношћу, искреношћу, добрим намјерама, разумијевањем, културним опхођењем једног према другом...

Не знам зашто је Вучићу требало да ријечи, попут "гужва у шеснаестерцу", стигну до предсједника Русије, а сигурно ће стићи.

(Доктор Драган Ђокановић, 06. 09. 2024)

"Добио сам позив да се придружим БРИКС-овом самиту 23. и 24. окобра, ми за тада имамо важне госте из иностранства", данас је изјавио предсједник Србије Александар Вучић.

Ако је предсједник Србије изабрао страну, не вјерујем да је народ у Србији на тој истој страни!
Мада, кад' се сјетим како су му вјеровали Срби са Косова и Метохије - не знам шта да кажем.

(Доктор Драган Ђокановић, 05. 09. 2024)

Предсjедник Француске Емануел Макрон најавио је свој долазак у Србију ријечима да жели "да поновно повеже нити једног давнашњег пријатељства, које се калило на фронту Првог светског рата са још увек живим сјећањима на војску на Солунском фронту".

Говорећи о "Косову" којег је Француска, противно Резолуцији 1244 Савјета безбједности УН-а и противно Уставу Републике Србије, признала за независну државу, Макрон је навео "да ће лично остати ангажован на спровођењу Охридских споразума"...

Охридски споразум је, да подсјетим, споразум предложен од стране Европске уније који има за циљ нормализацију дипломатских односа између (и од стране Француске признате) Републике Косово и Републике Србије. Дана 27. фебруара 2023. усмено су га прихватили премијер Косова Аљбин Курти и предсједник Србије Александар Вучић, а план за његову имплементацију усаглашен је 18. марта 2023. у Охриду.

Међутим, приче о пријатељству, о Солунском фронту (након којег су нам "пријатељи" Французи испоставили рачуне за сваку чарапу за коју смо мислили да је помоћ) и Охридским споразумима (којима се Србима са Косова и Метохије замазују очи) само су јефтина пропаганда предсједника Француске уочи главног разлога посјете Србији: продаје рафала, застарјелих борбених авиона, и муниције без које би ти авиони били само прескупа средства за мирнодопску обуку пилота. Када се зна да су их Французи већ "тушнули" Хрватима, (за сукоб са ким друго ако не са Србима), пријатељство о којем прича овај Француз могло би ускоро да прерасте у чарке између француских рафала којима ће управљати Хрвати и Срби и користити француску муницију...

Да су рафали главни разлог посјете, мада не бисмо смјели заборавити ни на подршку коју ће Макрон дати Вучићу да копањем литијума помогне Србији у њеној "енергетској транзицији" - од потенцијално највећег произвођача здраве хране у Европи у најзагађенију и добро наоружану балканску државу, потврђује и њен предсједник Александар Вучић. Он је путем својих медија поручио грађанима Србије да би куповина француских рафала била за Србију "велика ствар која би значила огроман напредак у борбеној готовости и војној моћи". Србија би, како је устврдио, била "многоструко, многоструко, многоструко јача".

Од кога?

(Доктор Драган Ђокановић, 29. 08. 2024)

"Ако се отвори рудник литијума, ове општине ће имати три пута већи буџет, имаћете пара да нећете знати шта ћете са њима...", јуче је у Малом Зворнику окупљене грађане мотивисао предсједник Србије Александар Вучић. Предсједник Србије, посјетом овој општини на западу Србије, наставио је са агитовањем за компанију Рио Тинто, да она отвори рудник литијума, без обзира на то што се народ Србије буни против тога...

"Имаћете пара да нећете знати шта ћете са њима!", ударна је реченица Вучићеве јучерашње кампање, Предсједник Србије оцијенио је да ће грађани Малог Зворника и околних општина "пасти" на обећања "да ће имати толико пара да неће знати шта ће са њима".
Слушајући јуче Александра Вучића, сјетио сам се, наравно, његових бројних обећања Србима са Косова и Метохије, а који се сада горко кају што су послушали актуелног предсједника Србије и више не бирају ријечи када говоре и пишу о њему...

Међутим, сјетио сам се и приче једне моје колегинице из Сарајева, која је прије 15-ак година жељела да осунети свог сина. Пошто је каснила са сунећењем, (син је већ постао дјечак), жељела је да се са њим договори око тог захвата. Малени није желио да пристане, па је она кренула са обећањима да ће му купити неколико малих аутомобила. Није успјела да добије његов пристанак. Трактор? Не! Ровокопач? Не! Багер? На багеру је "пао". Неколико дана након хируршке интервенције, ходајући раширених ногу због болова, рекао је мајци: "Погријешио сам! Није требало да пристанем. Не знам шта ми би."

А да ли ће грађани Малог Зворника, Крупња, Лознице и Љубовије, након Вучићевих јучерашњих обећања да ће у случају да Рио Тинто отвори рудник литијума "имати пара да неће знати шта ће са њима", одустати од свог садашњег става да не дозволе отварања рудника?

Видјећемо.

(Доктор Драган Ђокановић, 15. 08. 2024)

На моју прекјучерашњу објаву "Прави предсједник је увијек уз свој народ!", а посвећену грађанима Србије који су се окупили у Београду да од свог предсједника Александра Вучића затраже да им помогне да сачувају средину у којој живе а не да помаже компанији Рио Тинто да им она загорча живот, услиједио је коментар: "Овај народ носи телефоне са литијумском батеријом!!!"

Протумачио сам да је писац коментара желио да поручи: "Шта се буните и вама је потребан литијум! Ето, сви имате телефоне са литијумским батеријама, а нећете да Рио Тинто копа литијум у вашем крају."

У јучерашњој објави "Предсједник Србије и Влада Србије хоће да издају дозволу за нарушавање животне средине и људских права у Србији", цитирао сам реченицу представника Рио Тинта: "Сви европски произвођачи аутомобила мораће да докажу да у њиховим ланцима снабдијевања није дошло до недозвољеног нарушавања животне средине и људских права."

Само наивни могу повјеровати да ће се литијум у Србији копати због мобилних телефона и електричних аутомобила које ће правити њемачки и други европски произвођачи.

Сви они који знају да читају између редова, схватили су да је у праву Александар Вучић када је говорио о летећим таксијима. Нажалост, Вучић, омађијан обећањима из Европе и импресиониран њиховим политичарима, није разумио шта ће ти "летећи таксији" да превозе, као што није разумио ни суштину Бриселских споразума које је потписивао...

Да су у власти Србије прочитали и протумачили ријечи начелника генералштаба њемачке војске Карстена Бреуера, изговорене само пет мјесеци прије него је Вучић засмијавао грађане Србије причама о летећим таксијима, схватили би да се њемачка војска модернизује и да мора бити, како рече наведени генерал,“способна за рат, за пет година”.
“Када видим потенцијалну пријетњу коју Русија представља, за нас то значи пет до осам година припрема”, рекао је њемачки генерал за лист Ди Велт.

Дакле, а знајући и зашто је њемачки канцелар Шолц скоро долазио у Београд, прича о литијуму и литијумским батеријама - на којима би, по ријечима Александра Вучића, његових трабаната и бројних ботова владајуће касте у Србији, Србија требало да се обогати и "постане сила" - добија логичан расплет.
Литијум у Србији ће се копати због литијумских батерија, али не за летеће таксије већ за (летеће) дронове и друге уређаје на батерије, а све у склопу припрема за рат против Русије.

Па, изволите браћо из Србије! Идите за Александром Вучићем у будућност.

(Доктор Драган Ђокановић. 12. 08. 2024)

Напомена: Фотографисано у Цириху - Швајцарска.
Узгред, сигуран сам да и Швајцарска има литијума, можда и више неголи Србија, али Швајцарци знају да је независност златна.

Везани чланци: 

1. https://srpska-portal.com/index.php/politika/item/1194-predsjednik-srbije-i-vlada-srbije-hoce-da-izdaju-dozvolu-za-narusavanje-zivotne-sredine-i-ljudskih-prava-u-srbiji

"Сви европски произвођачи аутомобила мораће да докажу да у њиховим ланцима снабдијевања није дошло до недозвољеног нарушавања животне средине и људских права", поручили су ових дана из компаније "Рио Тинто", а коју предсједник Србије Александар Вучић и други званичници Србије, иако се народ буни против тога, подржавају да копа литијум у држави на чијем су челу.

Значи, из Рио Тинта поручују да немају намјеру да "недозвољено нарушавају животну средину и људска права".

Зато од предсједника Србије и Владе Србије траже ДОЗВОЛУ да могу "нарушавати животну средину и људска права" у Србији.

Управо због тога што су предсједник Србије и Влада Србије спремни да дају дозволу за "нарушавање животне средине и људских права" у Србији, буни се народ Србије. Жели да заштити и себе и своју животну средину!

(Доктор Драган Ђокановић, 11. 08. 2024)

Напомена: Фотографисано у Швајцарској, у Луцерну, на Луцернском језеру из којег извире ријека Ројс.
Шта мислите смију ли званичници Швајцарске да иза кулиса договорају копање литијума у долинама њихових ријека?