У 1994. годину ушао сам као члан Владе Републике Српске у оставци. Та je година, по мом мишљењу, била преломна година у историји настанка Републике Српске.

Наравно да ми није била намјера да напуштајући Владу, напустим и политику Републике Српске.
Увјеривши се, у мају 1993. године, приликом одбијања Венс-Овеновог мировног плана, у велике политичке разлике између руководстава Српске, Србије и Црне Горе, када је у питању статус и будућност Републике Српске; Добро упућен у расположење и економскo стање наших војника, нарочито након њихове побуне у септембру те године (о 1993. је ријеч); Врло изненађен заслијепљеношћу, ратоборношћу, кратковидошћу и бескрупулозношћу чланова руководства реактивиране Српске демократске странке у њиховом походу ка апсолутној доминацији и стављању свега и свачега под своју контролу у Републици Српској - одлучио сам да им организујем опозицију и да ту опозицију увежем са владајућом политичком странком у Србији.

Иако сам у претходном периоду имао добре односе са Демократском странком Србије, закључио сам да не смијем губити вријеме са том опозиционом сранком, јер је нашем народу у Републици Српској било неопходно савезништво са властима у Србији.

Иако сам се познавао са предсједником Србије Слободаном Милошевићем, одлучио сам да, у акцију, кренем од Михајла Марковића, потпредсједника Социјалистичке партије Србије. Са академиком Марковићем успоставио сам одличну комуникацију почетком 1992. године, на Конвенцији о Југославији. Конвенција о Југославији је била моја идеја, предсједавао сам јој у Скупштини Југославије, а представљала је, између осталог, и увод у потписивање Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ, "као федералне јединице у савезној држави Југославији". Михајло Марковић, као члан делегације СПС-а, био је у једном дијелу сједнице са мном у радном предсједништву Конвенције.

Разговарали смо у његовој кући на Сењаку, у Београду. "Руководство Републике Српске на челу са Радованом Караџићем не зна завршити рат, а нашем народу и нашој војсци потребан је мир. Морам формирати опозицију која ће бити у стању да изврши притисак на Караџића да се, заједно са руководствима Србије и Црне Горе, избори и за мир и за Републику Српску", рекао сам Михајлу Марковићу, објаснивши му на који начин, и од кога све, желим да организујем опозицију у Српској.

Устао је са столице, отишао до телефона и позвао Горана Перчевића, такође потпредсједника СПС-а. Перчевић му је, неких 20-ак минута касније, јавио да ми је заказао састанак са генералним секретаром СПС-а Миломиром Минићем.

На састанак са Минићем сам позвао Десимира Митровића, предсједника Општине Скелани, а он је предложио да са нама крене и успјешни директор тамошње фабрике лименки Десница Радивојевић.

Генерални секретар СПС-а Минић је, чим смо се поздравили и сјели за сто, рекао: "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом."

"Мислио сам да ћемо надуго и нашироко морати да објашњавамо шта хоћемо. Нисам ни знао да Вас предсједник Милошевић познаје и толико цијени!", говорио је изненађени Радивојевић, који нас је, својим аутомобилом, возио у Београд на састанак, и назад.

Било је то у јануару 1994. године.

(наставићу)

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 10. 2024)