Сви знамо за постојање законом прописаних рокова у правосуђу. Суд може уважити пропуштање рока ако странка или њен заступник за то имају оправдан разлог због којег нису могли обавити неку радњу коју су имали право да обаве, али се суду мора поднијети Приједлог у року од 15 дана од престанка препреке, а пропуштена радња мора се обавити у том року. Суд има дискреционо право да оцијени је ли разлог због којег су странка или њен заступник пропустили законски рок оправдан.
У политици постоји законом одређени "изборни циклус" који пoдрaзумиjeвa мaндaтни пeриoд за вршење власти у трајању од толико и толико година. Изабрани политичари који се не придржавају тог мандатног периода, много ризикују.
У Босни и Херцеговини, након избора 1990. године, формирана је вишестраначка власт на мандат од четири године, под условом да све вријеме има обезбијеђену парламентарну већину. Српска демократска странка била је једна од тих владајућих странака. Након проглашења Републике српског народа БиХ, челни људи СДС-а у своје руке су, (тада само формално), добили законодавну и извршну власт. У рату је то, на територији под нашом контролом, прерасло у стварну власт, и законодавну и извршну.
Превише бих одужио данашњу објаву, ако бих детаљније писао о томе како сам, као предсједник Координационог тијела Конвенције о Југославији (Караџић је био члан тог тијела) учествовао у припреми "терена" за потписивање Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ; И како сам се у рату нашао у пословима организовања и вршења власти у Српској, прво као Повјереник Предсједништва Републике Српске, потом и као члан Владе Републике Српске.
Све то у чему сам учествовао дорпинијело је да, свих тих година, осјећам велику одговорност за комплетан посао око настанка, организовања, одбране и правне верификације Републике Српске.
Ради постојања те одговорности сам и направио план повезивања са Србијом, односно њеним предсједником, јер сам се у претходном периоду увјерио да се са Караџићем, Крајишником, и (њиховим) посланицима, више ништа корисно за народ и Српску не може урадити. Чак су постали велика опасност да нам се уруши све што је створено. Не спомињем Кољевића и Плавшићеву, зато што их је двојац Караџић-Крајишник потпуно маргинализовао.
Дакле, био сам убијеђен, да се само уз помоћ власти у Србији, првенствено њеног предсједника, може стићи до мира у БиХ и међународноправне верификације Републике Српске.
Али како да Слободан Милошевић, којег су у свјетским медијима сатанизовали и називали "балканским касапином", постане ослонац за завршетак рата у БиХ - био је проблем о којем сам интензивно размишљао након што су, у љето 1994. године, Народна скупштина Републике Српске и наш народ, (је ли народ знао шта ради или није знао, више није ни важно) - одбацили Мировни План Контакт групе и дефакто се опредијелили за рат са све јачом хрватском и све јачом муслиманском војском, којима је и НАТО постао поуздани савезник.
Умјесто да се понашају одговорно, конструктивно и имају позитиван став према мировној иницијативи земаља Контакт групе (САД, Русија, Француска, Велика Британија и Њемачка), и да се представе као праве демократе које припремају и желе да организују изборе у Републици Српској, након истека четворогишњег мандата, Караџић, Крајишник и посланици Народне скупштине су радили супротно од тога: дезавуисали су властити народ и извели га на референдум, на којем су сви скупа одбацили мир и прихватили наставак рата.
Због свега тога сам прије неколико дана навео да је 1994. година била преломна година у ратној историји Републике Српске. Била је то година у којој је Караџић кренуо путем без повратка. За њим је, нажалост, пошао и Младић, али и много других, за Српску врло заслужних људи.
Ја сам, са неколико својих политичких сарадника, 1. фебруара 1995. године, у ТАНЈУГ-овом међународном прес центру, у Београду, одржао конференцију за новинаре, (сала је била дупке пуна новинара и телевизијских камера), на којој сам изнио свој план за завршетак рата у БиХ. Рекао сам да је потребно организовати нову Мировну конференцију о БиХ, на којој би требало да буду потписани прецизни уставни аранжман између Републике Српске и Муслиманско-Хрватске Fедерације, те да предсједник Србије мора бити ослонац у том процесу (и објаснио зашто). Било је то први пут да један српски политичар јавно затражи од Међународне заједнице да Републику Српску - коју смо прогласили прије рата; коју смо организовали и бранили у рату; коју ни у једном дотадашњем мировном плану нико није споменуо као Републику Српску - прихвати под именом којег је у рату добила.
На крају ових прича о 1994. години, да кажем да ми је на том мом политичком путу, пуном проблема, подметања и опасности, најоданији и најупорнији савезник била моја супруга, Драгана.
(Доктор Драган Ђокановић, 18. 10. 2024)
Везани чланци:
