Тог 9. јануара 1992. године, прије подне, кренуо сам у правцу
Хотела "Холидеј ин". Требало је да одем на потписивање Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ, као федералне јединице у савезној држави Југославији.

У Конгресној дворани хотела окупило се много људи. Дошли су чланови Главног одбора СДС-а, посланици Скупштине српског народа, предсједници општинских одбора СДС-а, пет чланова Демократске странке федералиста (садашњи Патриоти Српске) и ја.

Потписали смо Декларацију, а онда су је посланици Скупштине српског народа, одржавши сједницу на том истом скупу, усвојили. Тако је проглашена Република српског народа БиХ, као федерална јединица у савезној држави Југославији.

Мјесец дана касније, иако смо имали потписану и усвојену Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ као федералне јединице у савезној држави Југославији, Радован Караџић, Никола Кољевић и Момчило Крајишник у Сарајеву су присуствовали Конференцији о БиХ, под руководством португалског дипломате Жозе Кутиљера. Практично су, тим својим учешћем на састанку са Кутиљером, прихватили разговор о положају Срба из југословенске републике БиХ у будућој независној држави БиХ.

Тог истог дана, Алекса Буха је, у име СДС-а, био са мном у Београду, у Палати Федерације, на састанку потписника Конвенције о Југославији. Конвенција о Југославији је, да подсјетим, потписна 3. јануара 1992. године у Скупштини Југославије. Предсједавао сам и тим састанком у Палати Федерације те апеловао да што прије одржимо уставотворну скупштину (нове) Југославије. Међутим, Петар Шкундрић, генерални секретар владајуће странке у Србији, Социјалистичке партије Србије, био је том састанку недвосмислен, рекавши да руководства Србије и Црне Горе немају намјеру да чекају шта ће се десити са "босанским лонцем" и да су већ договорили стварање властите заједничке државе.

Иако смо прогласили Републику српског народа БиХ, чланови њене делегације, изабрани од Скупштине српског народа у БиХ, Караџић, Кољевић и Крајишник, дјелујући у оквиру Конференције о БиХ, били су спремни да прихвате Кутиљеров план који није подразумијевао признање постојања Републике српског народа у БиХ, већ подјелу територије БиХ на три неименоване територијалне јединице. Тај план се није допао лидеру Муслимана Алији Изетбеговићу, и није желио да га потпише.

Кутиљеров план се ни мени није свиђао. Ако ће БиХ постати независна држава, а Србија и Црна Гора кренути својим путем и прогласити двочлану федерацију, дакле без српског народа из БиХ, био сам сигуран да у независној БиХ не смијемо остати без јасно дефинисане Републике српског народа.

Данас, 09. јануара 2025. године - иако свјесни чињеница да је руководство тада владајуће Српске демократске странке БиХ, заједно са (својим) посланицима Скупштине српског народа БиХ, било спремно да прихвати Кутиљеров план и одрекне се плебисцитарне жеље Срба из БиХ да остане у Југославији, а касније у рату прихватило Овен-Столтенбергов план, који такође није у себи садржавао Републику Српску а није ни поштовао њен статус "федералне јединице у савезној држави Југославији" (како је писало у Уставу) - ипак можемо рећи да је потребно обиљежавати и сјећати се 3. и 9. јануара, дана из 1992. године, у којима смо покушали да плебисцитарну вољу нашег народа, показану у новембру 1991. године, реализујемо.

Али, обиљежавање тих дана не би тебало да се претвори у инаћење наше актуелне власти са државама које су прихватиле постојање Републике Српске.

(Доктор Драган Ђокановић, 09. 01. 2025)