Приказивање чланака по тагу 3 januar 1992

Тог 9. јануара 1992. године, прије подне, кренуо сам у правцу
Хотела "Холидеј ин". Требало је да одем на потписивање Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ, као федералне јединице у савезној држави Југославији.

У Конгресној дворани хотела окупило се много људи. Дошли су чланови Главног одбора СДС-а, посланици Скупштине српског народа, предсједници општинских одбора СДС-а, пет чланова Демократске странке федералиста (садашњи Патриоти Српске) и ја.

Потписали смо Декларацију, а онда су је посланици Скупштине српског народа, одржавши сједницу на том истом скупу, усвојили. Тако је проглашена Република српског народа БиХ, као федерална јединица у савезној држави Југославији.

Мјесец дана касније, иако смо имали потписану и усвојену Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ као федералне јединице у савезној држави Југославији, Радован Караџић, Никола Кољевић и Момчило Крајишник у Сарајеву су присуствовали Конференцији о БиХ, под руководством португалског дипломате Жозе Кутиљера. Практично су, тим својим учешћем на састанку са Кутиљером, прихватили разговор о положају Срба из југословенске републике БиХ у будућој независној држави БиХ.

Тог истог дана, Алекса Буха је, у име СДС-а, био са мном у Београду, у Палати Федерације, на састанку потписника Конвенције о Југославији. Конвенција о Југославији је, да подсјетим, потписна 3. јануара 1992. године у Скупштини Југославије. Предсједавао сам и тим састанком у Палати Федерације те апеловао да што прије одржимо уставотворну скупштину (нове) Југославије. Међутим, Петар Шкундрић, генерални секретар владајуће странке у Србији, Социјалистичке партије Србије, био је том састанку недвосмислен, рекавши да руководства Србије и Црне Горе немају намјеру да чекају шта ће се десити са "босанским лонцем" и да су већ договорили стварање властите заједничке државе.

Иако смо прогласили Републику српског народа БиХ, чланови њене делегације, изабрани од Скупштине српског народа у БиХ, Караџић, Кољевић и Крајишник, дјелујући у оквиру Конференције о БиХ, били су спремни да прихвате Кутиљеров план који није подразумијевао признање постојања Републике српског народа у БиХ, већ подјелу територије БиХ на три неименоване територијалне јединице. Тај план се није допао лидеру Муслимана Алији Изетбеговићу, и није желио да га потпише.

Кутиљеров план се ни мени није свиђао. Ако ће БиХ постати независна држава, а Србија и Црна Гора кренути својим путем и прогласити двочлану федерацију, дакле без српског народа из БиХ, био сам сигуран да у независној БиХ не смијемо остати без јасно дефинисане Републике српског народа.

Данас, 09. јануара 2025. године - иако свјесни чињеница да је руководство тада владајуће Српске демократске странке БиХ, заједно са (својим) посланицима Скупштине српског народа БиХ, било спремно да прихвати Кутиљеров план и одрекне се плебисцитарне жеље Срба из БиХ да остане у Југославији, а касније у рату прихватило Овен-Столтенбергов план, који такође није у себи садржавао Републику Српску а није ни поштовао њен статус "федералне јединице у савезној држави Југославији" (како је писало у Уставу) - ипак можемо рећи да је потребно обиљежавати и сјећати се 3. и 9. јануара, дана из 1992. године, у којима смо покушали да плебисцитарну вољу нашег народа, показану у новембру 1991. године, реализујемо.

Али, обиљежавање тих дана не би тебало да се претвори у инаћење наше актуелне власти са државама које су прихватиле постојање Републике Српске.

(Доктор Драган Ђокановић, 09. 01. 2025)

Београд, 3. јануар 1992!
Ноћ сам преспавао у Хотелу "Москва". Након доручка још једном сам погледао концепт говора којег сам припремио за отварање скупа у Скупштини Југославије. Закључио сам да није потребно да било шта додајем или одузимам. Текст је био кратак, јасан и прецизан. Знао сам да ће бити директан телевизијски пренос, па нисам желио да на себе скрећем више пажње него што је потребно...

Од хотела сам брзо стигао до Скупштине. Скупштинско обезбјеђење отпратило ме је до салона у којем су већ били чланови Предсједништва Југославије. Дочекали су ме са осмијесима. Прво се поздравим са Бранком Костићем са којим сам се упознао у Палати Федерације, 26. децембра 1991. године, уочи састанка делегације политичара из Босне и Херцеговине и чланова Предсједништва савезне државе. Бранко Костић, члан Предсједништва Југославије из Црне Горе, од 6. децембра 1991. године и одласка Стјепана Месића био је вршилац дужности предсједника тог највишег државног органа. Након што сам се руковао са господином Костићем, пришао ми је Борислав Јовић, члан Предсједништва из Србије, и срдачно се поздравио са мном...

Тачно у 11. часова, ушли смо у Велику салу Скупштине Југославије. Ја, а иза мене чланови државног Предсједништва... Блицеви су сијевали док сам се пењао за говорницу, окружену бројним новинарима...

"Ово није борба за власт, ово је борба за државу мир и демократију...", рекао сам на почетку свог говора...

Велика сала Скупштине Југославије била је дупке пуна. Био сам свјестан да нико прије мене није на једном мјесту успио да организује већи политички скуп Срба, који су дошли из свих крајева некадашње немањићке Српске земље и поморске, Краљевине Стефана Твртка Првог, Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе, Карађорђевићеве Краљевине Југославије и комунистичке Југославије - да сачувају заједнички живот у држави за коју су дали милионске жртве у Првом и Другом свјетском рату.
Уз Србе, скупу је присуствовало свега неколико Муслимана из БиХ и један Хрват из Сплита.

Вечерас ћу написати други дио ове историјске приче, и описати како је текао радни дан скупа.

(Доктор Драган Ђокановић, 03. јануар 2024)