У својој предизборној кампањи, на Општим изборима 1996. године - који су били саставни дио Дејтонског споразума, и након којих су се и државе чланице Вијећа за имплементацију мира изненадиле да политички субјекти из Републике Српске, након троипогодишњег крвопролића и великих страдања, желе да држава БиХ буде субјект за спровођење Дејтонског споразума, а не њени ентитети - упозорио сам на далекосежност грешке за коју су се, тада, припремале да почине српске странке из Републике Српске на челу са СДС-ом и коалицијом Савез за мир и прогрес (ту коалицију је створила и финансирила тадашња власт Србије, на челу са Милошевићем).

На нашу жалост а на штету Републике Српске, грешку су и починиле! Жалост постаје још већа када се зна да су им се придружили и бирачи из Републике Српске, па је око милион њих (сигуран сам неупућених) гласало за конституисање Предсједништва БиХ и Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ.
Од те чињенице сви у Републици Српскоj који су у стању да анализирају нашу државно-политичку кризу, морају да пођу. Политичари, правници (макар били и универзитетски професори), бирачи, као и грађани који не излазе на изборе требало би да знају да је почетак наше кризе почео учешћем политичких странака из Републике Српске на иборима за ниво БиХ, Предсједништво БиХ и Представнички дом Парламентарне Скупштине БиХ. Тада су Срби из Републике Српске, политичари и бирачи, и први и други из својих разлога, рекли да се слажу да је постдејтонска БиХ (међународно)правни насљедник (прије рата и мимо воље српског народа из југословенске федералне јединице СР БиХ) признате БиХ. Дакле, иако су Срби на свом новембарском Плебисциту, 1991. године, рекли да желе да остану да живе у савезној држави Југославији, ту народну вољу су бирачи из Републике Српске, на Општим изборима 1996, преиначили у останак Срба у независној држави БиХ, овјеривши притом и онај дио Дејтонског споразума у којем пише да се БиХ састоји и од Републике Српске. Међутим, главна ствар тих избора је овјера државе Босне и Херцеговине, од стране Срба из Републике Српске!

Значи у исто вријеме, истог дана те 1996. године, бирачи су рекли да је територија Републике Српске саставни дио територије БиХ. Ми данас можемо да бранимо тезу да је територија Републике Српске власништво Републике Српске, али, након тих успјелих избора за Предсједништво БиХ и Представнички дом ПС БиХ, не можемо да одбранимо тезу да је територија Републике Српске искључиво власништво Републике Српске, све док постоје институције БиХ. Разбијање БиХ по узору на разбијање савезне државе Југославије, или раздвајање Републике Српске од Федерације БиХ по узору на разлаз Чешке и Словачке, теоретски је изводиво само након избора који ће показати да не постоји никаква жеља за постојањем државе БиХ.

Правни стручњаци који данас пишу и анализирају пренос надлежности са нивоа Републике Српске на ниво БиХ, у овом вијеку, не смију да забораве први дио приче преноса надлежности у посљедњим годинама прошлог вијека. Наиме, СДС и Савез за мир и прогрес у правцу Сарајева као најjаче политичке скупине из Републике Српске, одлучиле су да признају Предсједништво БиХ и прихвате конституисање Представничког дома, (а не само Дома народа што је била и једина дејтонска обавеза Републике Српске, односно њене Народне скупштине). Учешем на тим изборима и изборним успјехом кренули су постављање темеља за пренос надлежности Републике Српске на ниво постдејтонске државе БиХ. Прво су пренесене најважније надлежности, предсједничка и скупштинска, а онда су услиједиле и бројне друге.

Највећу кривицу, или највеће заслуге (у зависности како ко гледа на БиХ) за почетак те незавине босанскохерцеговачке приче Срба из Републике Српске, сносе (имају) Караџић, Крајишник и други људи из руководстав СДС-а), а онда Милошевић, па Плавшићева са својом коалицијом, потом лидери српских политичких странака из Републике Српске Додик, Шаровић, Иванић, али и бројни други српски политичари из Републике Српске који су у Сарајево на функције одлазили скоро као сиротани, а враћали се као прилично имућни људи. За вријеме њихових мандата и за вријеме њиховог личног богаћења Република Српска постајала је све сиромашнија и сиромашнија за надлежности које је могла иимала право да сачува.

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 01. 2025)

Напомена: Фотографисано у Бањалуци - Република Српска