Прије неколико дана писао сам о односу руководства СДС-а према мировним плановима за БиХ. Навео сам Кутиљеров и Овен-Столтенбергов план, са којима су се у СДС-у мирили као коначним рјешењима за БиХ, иако ни Кутиљеро а ни Овен и Столтенберг, као овлашћени међународни преговарачи, нису хтјели да прихвате, 9. јануара 1992. године, проглашену Републику Српску.

Одавно сам свјестан истине да већина Срба из БиХ никада није сазнала колики је био мој утицај на политику Срба у БиХ која је претходила проглашењу Републике Српске, нити су Срби из БиХ сазнали да је стварање цивилних органа и институција Републике Српске у ратном времену такође била моја иницијатива, а врло мали број људи зна да сам 1. фебрара 1995. затражио од великих сила да признају Републику Српску, на новој мировној конференцији о БиХ. СДС-ови политичари и медији су то бескрупулозно крили. Ту праксу сакривања моје улоге, у предратном и ратном времену, наставио је и СНСД. Додуше из другачијих побуда од СДС-а. Први су то радили да би се на њихов политички конто укњижило стварање Српске и створио алиби за политику предаје Босни и Херцеговини државних ингеренција које је Српска добила у Дејтону и Паризу. Други су, мислим на СНСД, не размишљајући ни о мени ни о томе како је стварана Српска, али ни о томе куда Српску води политика коју је усмјерио СДС након Дејтона, наметала и Српској и БиХ себе као главну политичку снагу за сваку тему и рјешавање сваког политичког проблема.

Ово што сам навео претходило је садашњој располућености српске политике у Републици Српској: на ону којој је ближа унитаристичка политика бошњачких странака од (арогантне и свађалачке) већинске српске политике у Српској, и на ту, арогантну и свађалачку политику, која у хрватској странци види спасоносног политичког савезника, док српска браћа њеним протагонистима (а политичким неистомишљеницима) покушавају да забију нож у леђа.

Мрка капа за Србе у Републици Српској!

(Доктор Драган Ђокановић, 24. 01. 2025)