"Докторе, СДС је у Србцу био прихваћен од народа, а онда су људи почели да се дистанцирају од њега, иако су били захвални Милошу Милинчићу што је успио да спријечи ескалацију ратног сукоба између Давора и Србца. Шта ви мислите, зашто је СДС изгубио подршку Срба?" Ово питање из Србца и један негативан коментар о "ратном СДС-у", написан на овој страници прије неколико дана - траже да напишем нешто о томе.
Крајем маја 1990. године сарајевска телевизија у свом ударном дневнику пустила је три изјаве са састанка (до тада формираних и регистрованих) политичких странака и представника власти у БиХ. Емитоване су изјаве Нијаза Дураковића, предсједника комуниста, Алије Изетбеговића, предсједника СДА и моја изјава. "Немојте мислити да ће Срби у БиХ бити преварени као Срби у Хрватској! Ми ћемо спремни дочекати изборе.", слушао сам свој глас и гледао себе на екрану. Било је то први пут у мом животу да се као политичар појавим на телевизији. У сутрашњим сарајевским новинама наведено је да сам, на састанку одржаном у згради Скупштине БиХ, тражио да се дозволи и регистровање политичких странака са националним предзнаком.
Убрзо је настао СДС, а са Караџићем сам успоставио одличну сарадњу. Заједнички смо формирали Савјет за вишестраначку сарадњу, који је касније постао Политички савјет СДС-а. Мислим да сам био на свим састанцима Савјета, од првог када је конституисан па до посљедњег, уочи рата. Почетком рата "залеђен" је рад политичких странака на територији Републике Српске, па и рад Српске демократске странке. Жељели смо пуно јединство Срба на што бољем организовању Републике Српске.
А, онда, почетком прољећа 1993. године, једна група људи одлучила је да оживи СДС. Био сам на том састанку, али нисам подржао ту иницијативу. Сматрао сам да је прерано да политичке странке почну са радом, да смо још увијек далеко од Републике Српске и да нам политичка мимоилажења могу само нанијети штету.
Међутим, Момчило Крајишник је био најупорнији у томе. Не знам да ли је претходно договорио са Радованом да Радован наступа умјереније, а да Момчило буде одлучан. Како год да је било - настао је ратни СДС. По инерцији сам позван и на састанак Главног одбора, који је одржан на Јахорини, уочи доласка Слободана Милошевића, Добрице Ћосића, Момира Булатовића, Зорана Лилића, Николе Шаиновића и грчког премијера Константина Мицотакиса. Политички сукоб који је тих дана настао између руководстава у Београду, Подгорици и Палама - покушао сам да ријешим одласком код Добрице Ћосића, који је тада био предсједник СР Југославије. Замолио сам предсједника Ћосића да разговара са премијером СР Југославије Радојем Контићем - да се што прије организује састанак представника наше владе са Пала и представника Владе СР Југославије, а све у циљу што бржег рјешавања проблема за којег сам сматрао да ће бивати све већи. На састанак представника двије владе није се дуго чекало, али сам чуо да су Караџић и Крајишник негативно коментарисали тај мој одлазак у Београд. Нарочито Крајишник. Међутим, није ме њихово мишљење о томе пуно занимало, а и они су то знали.
Иако сам био оптерећен послом у Министарству за борачка питања и рјешавањем проблема по општинама Српске, ипак су до мене стизали врло негативни коментари о криминалу појединаца из СДС-а. Нарочито су били гласни коментари из Војске. Претпостављао сам да Караџић и Крајишник такође чују шта људи по Српској причају, па нисам осјећао потребу да одем до њих, да бисмо на ту тему разговарали. Додуше, у једном тренутку смо то Радован и ја били и начели, али не у контексту односа СДС-а према криминалу у Српској, већ у контексту тешког економског положаја породица припадника Војске. Објашњавао сам му да морал на положајима слаби зато што су војници незадовољни јер знају у каквом су стању оставили своје породице, приликом поласка на линије. "Ја са терена добијам другачије информације", био је Радованов коментар. "Такве информације можете да добијете само од оних који до Сумбуловца дођу у одијелима, а онда из гепека ваде маскирне униформе и тако обучени дођу овдје! 'Предсједниче, само напријед, до коначне побједе!', то Вам говоре. Знам ја врло добро који људи у ову зграду могу ући.", одговорио сам му.
Изборе, одржане 1996. године, СДС је добио, јер бирачи нису знали шта се све са странком дешавало у рату . Међутим, вријеме које је услиједило, почело је то све да открива. И неслогу унутар странке, и криминал њених чланова и бројне друге негативности. Тако су СДС-ова страначка кола кренула низбрдо. Појавили су се и пресвучени комунисти, који никако нису могли да забораве свој пораз на изборима 1990. године и, радећи против СДС-а, једва чекали де се поновно дочепају власти. То је одговарало и руководству Србије.
Све ове године, политичари садашњег СДС-у, никако да на прави начин "послажу коцкице", и оне пријератне, и оне ратне, али и послијератне - па да, са том спознајом, олдучно крену у будућност. Мој им је савјет: Посветите се Републици Српској и њеном напретку! Ко вас одвлачи од Републике Српске - уништава вас, желећи да максимално ослаби Републику Српску!
(Доктор Драган Ђокановић, 10. 04. 2025)
Два моја коментара који су додаци претходном тескту:
1. Са Србима пуним патриотског набоја стварали смо СДС. Све сам то радио из чистог ентузијазма и жеље да помогнем да Срби преживе године у којима је почело појављивање поражених снага из Другог свјетског рата на европској политичкој позорници.(Доктор Драган Ђокановић, 10. 04. 2025)
2. Против Српске демократске странке у Крајини радили су разни шијуни. Прво су га, дјелујући синхронизовано, поцијепале службе из Србије, Хрватске и Странке демократске акције, а све захваљујући Биљани Плавшић (није уопште чудно што је Биљана Плавшић послије изласка на слободу одмах уточиште нашла у Београду). Потом су га систематски блатили, не би ли га огадили грађанима у Крајини. Када су успјели у томе, почело је јачање СНСД-а, ПДП-а и странака које су настале из Биљанине партије и које су буквално грабиле људе из СДС-а. Ту је, наравно, била и филијала србијанских комуниста и предртних удбаша - СПРС. Та партија је била главна повезница са безбједносним службама Србије. Побројаним су у помоћ прискочили, прво Вестендорп, потом и Ешдаун. Требало је СДС што више маргинализовати, мени медије учинити недоступним, а моју улогу у настанку СДС-а и Републике Српске умањити до небитности. Неколико људи из СДС-а, на челу са Калинићем и Шаровићем, добили су задатак да само на спомен мог имена, реагују негативно. Ту одиозност према мени ширили су по дубини СДС-а. Наравно да су и године чиниле своје - умирали су људи којима нико није могао да промијени мишљење о мени (као што је, примјера ради, био Др Десимир Митровић), а они који би се супротставили причама против мене, гурани су на периферију СДС-а. Један од таквих је оснивач и први предједник СДС-а у Власеници, професор Лукић. Нови политичари који су долазили у руководство СДС-а задовољавали су се страначким функцијама и посланичким мандатима, а СДС је тонуо до садашњег стања - без озбиљнијег плана за оправак странке и знања како да се направи политичка платформа од користи за Србе и Српску. Уз објаву коју сам написао, овај коментар је сасвим довољан свим члановима Српске демократске странке да сазнају истину. Драго ми је што ми се у Србцу појавила жеља да ово напишем. Можда је томе допринијела и чињеница што сам, и прије настанка СДС-а, имао успостављену политичку релацију са двојицом људи из овог краја и пионирима организовања Срба у овом граду - Војом Купрешанином и Видом Јањићем. (Доктор Драган Ђокановић, 10. 04. 2025)
