Велика сала Савезне скупштине, 3. јануара 1992. године, била је препуна учесника Конвенције о Југославији. Сви су устали и аплаудирали када смо се, четворица преосталих чланова Предсједништва СФРЈ (представници Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније раније су напустили функције) и ја, појавили на улазу у дворану. Ушао сам први и док су блицеви сијевали, кренуо у правцу говорнице.

"Чврста ријешеност да се очува и демократски трансформише отаџбина је мотив нашег окупљања... Ово није борба за власт, ово је борба за државу, мир и демократију...", реакао сам у уводном говору на отварању Конвенције.

Цијели дан су се смјењивали говорници, а предвече, сматрајући да би добро било да закључим скуп, дао сам ријеч предсједнику Српске демократске странке БиХ Др Радовану Караџићу, човјеку којег сам тог дана доживљавао као јединог правог савезника и одлучио, иако је испред мене била гомила пријава, да његова дискусија буде посљедња.

"Мислим да је свима нама, ма колико били љубоморни на Демократску странку федералиста, што је била иницијатор и зачетник те идеје, ипак, без имало нарцизма, била част што смо учествовали у данашњем дану и у раду на овом документу. Ја нећу да прејудицирам, али онима који потпишу честитам овај велики посао и вјерујем да ће ово бити први у низу послова на консолидацији Југославије.", цитат је из стенограма говора Др Радована Караџића на Конвенцији о Југославији. Након његовог наступа закључио сам овај цјелодневни скуп и позвао све присутне у савезној скупштини да потпишу документ "Конвенција о Југославији".

Касно ноћу, тог трећег на четврти јануар, током лета према Сарајеву, Др Радован Караџић и ја, задовољни одржаним скупом и бројем потписника Конвенције, разговарали смо о нашем сљедећем "послу". Тај нови посао требало је да буде усвајање документа о проглашењу Републике српског народа БиХ као федералне јединице у савезној држави Југославији. Иако нам се журило са усвајањем таквог документа, закључили смо да, ради предстојећег Божића, прије 09. јануара то не можемо да обавимо.