Република Српска
Приказивање чланака по тагу Mihajlo Marković
"ПРЕДСЈЕДНИК МИЛОШЕВИЋ ЖЕЛИ САРАДЊУ СА ДРАГАНОМ!"
У 1994. годину ушао сам као члан Владе Републике Српске у оставци. Та je година, по мом мишљењу, била преломна година у историји настанка Републике Српске.
Наравно да ми није била намјера да напуштајући Владу, напустим и политику Републике Српске.
Увјеривши се, у мају 1993. године, приликом одбијања Венс-Овеновог мировног плана, у велике политичке разлике између руководстава Српске, Србије и Црне Горе, када је у питању статус и будућност Републике Српске; Добро упућен у расположење и економскo стање наших војника, нарочито након њихове побуне у септембру те године (о 1993. је ријеч); Врло изненађен заслијепљеношћу, ратоборношћу, кратковидошћу и бескрупулозношћу чланова руководства реактивиране Српске демократске странке у њиховом походу ка апсолутној доминацији и стављању свега и свачега под своју контролу у Републици Српској - одлучио сам да им организујем опозицију и да ту опозицију увежем са владајућом политичком странком у Србији.
Иако сам у претходном периоду имао добре односе са Демократском странком Србије, закључио сам да не смијем губити вријеме са том опозиционом сранком, јер је нашем народу у Републици Српској било неопходно савезништво са властима у Србији.
Иако сам се познавао са предсједником Србије Слободаном Милошевићем, одлучио сам да, у акцију, кренем од Михајла Марковића, потпредсједника Социјалистичке партије Србије. Са академиком Марковићем успоставио сам одличну комуникацију почетком 1992. године, на Конвенцији о Југославији. Конвенција о Југославији је била моја идеја, предсједавао сам јој у Скупштини Југославије, а представљала је, између осталог, и увод у потписивање Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ, "као федералне јединице у савезној држави Југославији". Михајло Марковић, као члан делегације СПС-а, био је у једном дијелу сједнице са мном у радном предсједништву Конвенције.
Разговарали смо у његовој кући на Сењаку, у Београду. "Руководство Републике Српске на челу са Радованом Караџићем не зна завршити рат, а нашем народу и нашој војсци потребан је мир. Морам формирати опозицију која ће бити у стању да изврши притисак на Караџића да се, заједно са руководствима Србије и Црне Горе, избори и за мир и за Републику Српску", рекао сам Михајлу Марковићу, објаснивши му на који начин, и од кога све, желим да организујем опозицију у Српској.
Устао је са столице, отишао до телефона и позвао Горана Перчевића, такође потпредсједника СПС-а. Перчевић му је, неких 20-ак минута касније, јавио да ми је заказао састанак са генералним секретаром СПС-а Миломиром Минићем.
На састанак са Минићем сам позвао Десимира Митровића, предсједника Општине Скелани, а он је предложио да са нама крене и успјешни директор тамошње фабрике лименки Десница Радивојевић.
Генерални секретар СПС-а Минић је, чим смо се поздравили и сјели за сто, рекао: "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом."
"Мислио сам да ћемо надуго и нашироко морати да објашњавамо шта хоћемо. Нисам ни знао да Вас предсједник Милошевић познаје и толико цијени!", говорио је изненађени Радивојевић, који нас је, својим аутомобилом, возио у Београд на састанак, и назад.
Било је то у јануару 1994. године.
(наставићу)
(Доктор Драган Ђокановић, 16. 10. 2024)
ПРОГЛАШЕНА СРПСКА РЕПУБЛИКА БИЛА ЈЕ ПОСЉЕДЊА ШАНСА ДА СТИГНЕМО ДО БЕЗБЈЕДНОГ ЖИВОТА!
"На основу начела самоопредељења народа, по истом праву по ком су неки народи одлучили да се отцепе и формирају независне државе, Срби из БиХ и Крајине су одлучили да остану у Југославији... Нови облик Југославије која се управо формира - треба, по мишљењу Социјалистичке партије Србије, да буде савезна, демократска држава, чије су федералне јединице: Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Крајина. У најкраћем могућем року требало би конституисати уставотворну скупштину Југославије, од изабраних представника оних народа који су се определили да наставе да живе у Југославији.", рекао је, 3. јануара 1992. године, у Скупштини Југославије, Михајло Марковић, потпредсједник СПС-а.
Предсједавао сам том сједницом на којој је говорио српски академик Михајло Марковић...
Исте вечери, генерални секретар СПС-а, Петар Шкундрић, потписао је документ по којем се владајућа странка у Србији слаже да ће Србија остати уз нас, Србе из БиХ, у нашем настојању да останемо у држави у којој су Србија и Црна Гора...
Нажалост, неколико дана касније из државних структура Србије, којима је руководио СПС, отишло је у правцу комисије Савјета министара Европске заједнице - Бадинтеровој комисији - писмо у којем Слободан Милошевић и његови сарадници питају шефа те комисије, Француза Бадинтера, "има ли српско становништво из БиХ право на самоопредјељење?"
Отишло је из Србије писмо на исту адресу на коју је отишао и документ којим, према Србима непријатељски настројени муслимански и хрватски политичари, траже - да Европска заједница призна независност БиХ...
Да су Слободан Милошевић и његов СПС направили нагли заокрет у својој политици, посумњао сам током тог јануара 1992. године јер се стално отезало са припремама за одржавање уставотворне скупштине Југославије. А након састанка у Палати федерације, одржаног 13. фебруара 1992. године, којим сам такође предсједавао, а на којем је Петар Шкундрић био недвосмислен, рекавши да Србија и Црна Гора неће чекати расплет у "босанском лонцу" - постало ми је јасно да је за нас, Србе из БиХ, Република српског народа БиХ, коју смо само прогласили као федералну јединицу у савезној држави Југославији, ипак једина и ПОСЉЕДЊА ШАНСА да стигнемо до државе у којој бисмо могли безбједно да живимо...
(Доктор Драган Ђокановић, 19. 01. 2024)
Напомена: Фотографисано у Источном Сарајеву - Република Српска, поред споменика ратном хирургу Миодрагу Лазићу.
Доктор Миодраг Лазић, специјалиста хирургије, рођен у Земуну, дошао је из Србије у Републику Српску у септембру 1992. године, и био са нама до фебруара 1996. године.
Везани чланци:
