Прије десетак година, слично сам почео да пишем приче за књигу "Република Српска од идеје до Дејтона"... Можда је ова данашња прича и уводна прича за књигу "Од приправничких до специјалистичких дана педијатра Драгана Ђокановића"... Видјећемо...
ПРВА ИЗЛИЈЕЧЕНА УПАЛА ПЛУЋА...
- Мајко, Ваша беба има упалу плућа, морате са њом у болницу у Зворник! - кажем, окрећући се у правцу млађе жене, чију сам бебу управо прегледао...
- Каква болница, докторе, имам још двоје мале дјеце код куће, нема ко да остане са њима. Него Ви напишите терапију!
Ја преблиједио... Пожелио сам да скинем бијели мантил, да јој кажем да сам ја само млади љекар, приправник који је сам дошао у Растошницу јер нема старијих колега да "покрију" теренске амбуланте и да она, напросто, мора однијети бебу у болницу...
Ништа од тога нисам успио. Ни да скинем мантил, а ни да изговорим ријечи правдања...
Пришао сам столу, сјео, написао упутницу за болницу и рецепте за ињекције и сируп...
- У реду! Ево Вама, ипак, упутница, али ми се наредних дана, ако не одете у болницу, свакодневно јављајте!
Рекла је да хоће, узела бебу у наручје и однијела је у сусједну просторију да јој дају прву ињекцију антибиотика...
Након завршетка радног дана, а након Растошнице обавеза ми је била да обиђем и амбуланте у Витиници и Сапни, провео сам у Зворнику једно од најтежих послијеподнева у свом животу.
- Шта ако не оду у болницу? Превисока је то температура за кућно лијечење... Може и умријети... Па зар да ми се то догоди на самом почетку љекарске каријере? - мучиле су ме тешке мисли...
- Ако беба умре нећу се више ни бавити овим послом! - донио сам одлуку... Ноћ тешка, стална буђења и бриге...
Сутрадан смо око пола седам, возач и ја, кренули пут Растошнице. Лада Нива је успјешно савладавала прилично тежак пут до амбуланте у том мјесту.
- Добро јутро! - кажем, улазећи у чекаоницу. Погледом тражим бебу и њену мајку.
- Докторе, примили смо ињекцију и јутрос. Беба је данас боље, није ни температура висока као јуче и дан раније! - чујем мајчин глас.
- Драго ми је да је тако! - кажем кроз осмијех, а најрадије бих сву своју гимнастичку вјештину искористио и скакао премете и салта од среће која ме обузела...
Пратио сам бебу свакодневно... Након седам примљених ињекција, беба је имала уредан налаз на плућима.
- Добар јој је налаз! Завршавамо са терапијом! - радосно сам рекао мајци.
Погледала ме са осмијехом и захвалила се.
Дошла је и сљедећег дана, испред амбуланте ме чекала са кесом јабука у руци...
(Др Драган Ђокановић, 25. март 2021)
