Медицина

Приказивање чланака по тагу Ginekološkoakušerska klinika Sarajevo

Приводио сам крају писање отпусних писама за тај дан, кад' зазвони телефон: - Докторе, морате доћи у порођајну салу! Хитно је! - чуо се глас узнемирене бабице.
Устаљена је пракса да у случају тежег порода или компликација у току рађања беба, медицинске сестре из прођајне сале зову дежурног педијатра да хитно интервенише...
Брзо сам напустио неонатолошко одјељење, претрчао пасарелу која нас је повезивала са гинеколошко-акушерском клиником, у скоковима се попео степеницама и улетио у порођајну салу.


- Шта се десило? - питам колегу Хаџића који је водио порођај.
- Било је проблема при проласку бебе кроз порођајни канал... - чујем његов глас, али ми, у тренутку, пажњу одвуче поглед мајке ради чије су ме бебе и позвали. Гледала је, очију пуних суза, у мом правцу...
Пришао сам столу на којег је бабица ставила тек рођену бебу. Беба модра, млитава... Прислонио сам слушалице на њене груди, срчани тонови су однекуд из даљине допирали до мојих ушију, али су покушавали и да се изгубе. Дисајног шума, уопште, није било... Ставио сам врх пелене на кажипрст, обрисао њоме бебину усну дупљу, потом катетером за аспирацију ушао у једну па у другу носницу и аспирирао садржај из обје. Некакав напредак сам и примијетио, али још увијек је то било далеко од спонтаног дисања и појаве бебиног плача...
Узмем ларингоскоп, ради се о металном помагалу којим сам притиснуо коријен језика и катетером, наслоњеним на жлијеб те справице, уђем дубље у бебине дисајне путеве. Из њих, такође, аспирирам садржај те кренем са убацивањем ваздуха кроз уста и носнице у правцу плућа. Слушалицама све вријеме пратим шта се дешава у бебиним грудима. Тихи срчани тонови постајали су све јачи и јачи, а до ушију ми је почео да допире и нормалан дисајни шум... "Биће добро, биће добро!", мотивисао сам себе, не изговарајући те ријечи...
Скинем маску са бебиног лица и, заједно са балоном помоћу којег сам убацивао ваздух у бебина плућа, спустим на сто.
Замолим да ми додају топлу компресу, ставим је око бебине главе и почнем да трљам кожу и мишиће лица и поглавине...


И, деси се оно што смо сви жељели да чујемо! Непријатну тишину у порођајној сали, одједном, "поцијепа" бебин плач и овлада цијелом просторијом!  
Окренем се у правцу мајке и посвједочим оном што се само у таквим ситуацијама, и такви тренуцима, може да види. У трену, из болног грча, лице породиље је прешло у осмијех, а умјесто тужних очију, очију пуних суза, преда мном се указао божанствени поглед срећне мајке...
Пришао сам јој, тихо рекао да ће са бебом све бити добро и ставио њену шаку међу своје дланове.
- Хвала Вам, докторе! Све сам видјела...


Њене ријечи, њен поглед и стисак длана поруке су за цијели живот...
Тарик је сада момчић, школарац и понос својих родитеља. Старија сестра га, напросто, обожава...


(Др Драган Ђокановић, 4. април 2021)

Објављено у МЕДИЦИНА