Народ је увијек волио искрене и добронамјерне политичаре. Доживљавао их је као властите трибуне... Данас је "народни трибун", нажалост, скоро заборављен појам.

Многи актуелни политичари могу себе да убјеђују да су овакви или онакви, али без обзира на то шта они о себи мислили, ипак су онакви каквим их народ види...
Примјера ради, ако народ види да су чланови једног броја породица себични (свака сличност са неким овдашњим породицама је намјерна), ако о њима прича да су грабежљиви, да газе друге, да су стекли богатство захваљујући многобројним привилегијама које су обезбиједили боравком на власти (не бирајући притом средства ни док су се пењали на власт, а ни док је чувају); да им је свеједно што је у то богатство, које су на власти стекли, "уграђен" новац од кредита које ће враћати будуће генерације истог тог народа (у који се као заклињу) - џаба им све њихове самохвале!

Дуги, дуги низ година о њима ће се причати и писати само негативне приче.
Верујем да народ једва чека да се појаве његови трибуни и сигуран сам да би му мило било да заједнички отјерају грабежљивце...

(Др Драган Ђокановић, 25. новембар 2020)