"Молио сам вас на прошлој Скупштини да именујемо министар за питања бораца и инвалида. Ту је грозно стање, криминално. Нисте ни тај приједлог прихватили. Нисте га ни данас ставили на дневни ред... Немамо времена. Закаснили смо много са питањем бораца и војних инвалида...", говорио је 24. новембра 1992. године на 22. републичкој скупштинској сједници одржаној у Зворнику, први министар одбране Републике Српске Богдан Суботић.

Педесетак дана касније, постао сам први министар за питања бораца, ратних војних инвалида и цивилних жртава рата... Врло врућ кромпир се нашао у мојим рукама...

Дан послије именовања за министра, било је то половином јануара 1993. године, у Фабрици Фамос на Корану нашао сам већу просторију, поставио у њој неколико столова, нашао један телефонски апарат и запослио госпођу која је прије рата радила у сарајевској пошти. Први радни задатак којег је добила био је да дође до што више бројева телефона по општинама Републике Српске...
Засукао сам рукаве и кренуо са послом.

До краја 1993. године имали смо комплетирано министарство, Закон о правима ратних војних инвалида и породица погинулих бораца, секретаријате по општинама... Организовао сам и формирање Борачке организације Републике Српске... Створен је комплетан републички систем из те области, који је функционисао на територији цијеле тадашње Српске... Породице погинулих бораца и ратни војни инвалиди, увођењем конвертибилне валуте у платни промет, почели су добијати инавлиднине у конвертибилним динарима. Примјера ради, ратни војни инвалид прве категорије добијао је мјесечно 160 динара (био је то износ од 160 њемачких марака, које сте за динаре без проблема могли добити у банкама), а предсједник Владе мјесечно је примао око 130 динара...

Био сам потпуно аутономан у свом раду. Нико се није могао мијешати у мој посао!
Искрено говорећи, нису ни покушавали.
Ни предсједник Републике, ни предсједник Скупштине, ни предсједник Владе...
Лично сам, у недостатку стручњака из области права, написао нацрт поменутог закона о борцима. Тим законом сам изједначио права учесника ослободилачких ратова. Свим погинулим и рањеним са одређеним степеном инвалидности - без обзира на прецизне податке којима сам располагао (јер сам обезбиједио информациони систем у који су стизали тачни подаци о узроку смрти и околностима погибије и рањавања) и из општине и из команде бригаде - учврстио сам статус погинулог борца, и статус ратног војног инвалида....

Те прецизне податке, након мог одласка из Министарства, неко је уништио, а на темеље комплетног информационог система о борцима Војске Републике Српске се потпуно заборавило... Да је тај информациони систем остао у животу, и да се радило по прописима по којима је основан, а које сам такође сам конципирао - никакве збрке о броју бораца данас не би било.

(Доктор Драган Ђокановић, 12. 01. 2024)