"Добар дан. Политички нисам активан, читам Ваше објаве и у многим стварима исто мишњење имамо а надам се да сте од ријечи и како кажу "свјетлост у тунелу". Годинама ме једно питање "копка": " ЗАШТО НИЈЕ ПРОГЛАШЕНО РАТНО СТАЊЕ"? Је ли због тога да би "ВЕЛИКАНИ" сачували своју дјецу и себе а који су били дезертери да би "СИТНИ" гинули а они се у миру могли вратити и на гробовима погинулих и крви рањаваних стварати своје богатство, или је неки други разлог? Хвала Вам. Са нестрпљењем чекам објаву у Вашем искреном стилу. У напријед хвала. Велики поздрав за истинског борца! ", пише у приватној поруци коју сам добио од господина Р. С.
Рекао сам да ћу му одговорити јавно, и чиним то данас!
Шта је ратно стање?
Ратно стање је посебно правно стање у држави која је у рату. То значи да на сцену ступају посебни ратни закони и њихово кршење изазива далеко озбиљније посљедице по прекршиоца него у мирнодопском стању. На примјер неодазивање на војни позив у миру доноси у најгорем случају затворску казну, док у рату посљедица може бити и смртна казна и то по „кратком поступку“, без права жалбе и слично...
Током ратног стања ограничава се слобода говора, кретања и друге грађанске слободе.
Ратно стање проглашава особа са највишим звањем и угледом у држави. Прије увођења ратног стања обично, ако има времена, прије напада непријатеља, претходи стање "непосредне ратне опасности".
Ратно стање у Републици Српској, на почетку рата, могло је да прогласи Предсједништво Српске Републике БиХ, а неколико мјесеци касније ратно стање је могао да прогласи Предсједник Републике Српске.
Да је Предсједништво Српске Републике БиХ прогласило ратно стање, коме би све у руке дало могућност да кажњава "по кратком поступку"? Предсједницима и члановима кризних штабова по општинама, на које су се људи већ почели да жале због разних криминалних радњи, а у свјетској штампи почели да пишу и чланци о њиховој повезаности са ратним злочинима; или да таква овлашћења Предсједништво да командантима бригада у формирању, које углавном нико није познавао?
Да је, неколико мјесеци касније, након конституисања општинских скупштина и општинских извршних власти, предсједник Републике Српске прогласио ратно стање, поновно би се нашли у истој ситуацији као на почетку рата: да ли се неприпремљеним и компромитованим људима смије дати у руке могућност да кажњавају по "кратком поступку"...
А да је, без обзира на све посљедице које су могле проистећи из тога, ратно стање ипак проглашено - како бисмо дочекали крај рата? Са кавом државном структуром? Са општинским ратним штабовима иза којих би било безброј ратних злочина и неправедних убистава, неправедних затворских казни и ко зна чега све не?
Таква Република Српска никада не би имала шансу да буде прихваћена од међународне заједнице на чијем челу су биле Сједињене Америчке Државе.
Стварање државних структура Републике Српске није било компатибилно са увођењем ратног стања!
Наши људи још увијек не знају кроз шта се све пролазило, док није створена државна структура Републике Српске!
У својој књизи "Република Српска од идеје до Дејтона", описао сам ту раскрсницу на којој смо се нашли и пред којом смо морали донијети одлуку којим путем да кренемо! Да ли ћемо кренути путем стварања цивилне државе, а то је била моја идеја; или ће се наставити са ратним структурама па докле стигнемо, што је била идеја предсједника Предсједништва Српске Републике БиХ.
Ево одломка из те моје књиге, који описује како се одлучило да ипак кренемо путем стварања цивилне и демократске (колико год је то било могућно у таквим времену) Републике Српске:
"Предсједништво Српске Републике БиХ покушало је, прије мог доласка на Пале, Одлуком о формирању ратних предсједништава по општинама, од 31. маја 1992. године, да успостави организациону структуру власти на терену.
У периоду од априла до јуна, општинама су управљали кризни штабови, формирани одлукама СДС-ових органа, а на такозваном републичком нивоу постојао је Савјет за националну безбједност којег је формирала Скупштина српског народа, на Палама, крајем марта 1992. године...
Караџић ми се пожалио да Одлука о формирању ратних предсједништава никако да заживи и да он има великих проблема да успостави комуникацију са кризним штабовима по општинама...
Проучио сам текст споменуте одлуке и схватио гдје су проблеми:
– Кризни штабови неће се сами укинути. Највише што сте овом одлуком могли постићи је да кризни штабови промијене име у ратна предсједништва. Тиме се скоро ништа не добија. Како год да се зову опет
су то исте екипе људи које су запосјеле власт у својим општинама, са мање или више жеље за сарадњом са републичким предсједништвом. Предлажем да урадимо сљедеће: одредићемо појединце који ће, са овлашћењима Предсједништва, отићи у општине, тамо формирати нове групе од некомпромитованих кадрова које ће, такође, добити овлашћења Предсједништва, али за општински ниво, а њихов главни задатак биће организовање конституишућих општинских скупштина од одборника који су изабрани на изборима, 1990. године. То је и логично јер на републичком нивоу имамо посланике изабране те исте године. Општинске скупштине изабраће општинске владе (извршне одборе) и сви ће, у складу са Уставом, обављати своје послове.
Могу, први, кренути у један број општина, да обавим
послове формирања тих општинских тијела... – изнио сам Караџићу своје виђење рјешења проблема.
– Ја сам мислио да, до краја рата, имамо само републичку скупштину од легално изабраних посланика, а да по општинама СДС-ови општински одбори, преко ратних предсједништава, контролишу власт – био је Караџићев коментар.
– Како год узмете, опет ће СДС контролисати власт. По општинама највише одборника има СДС. Али ово што предлажем легитимније је – рекао сам.
– Како би звали те људе који ће отићи до општина? Имао сам идеју да у правцу ратних предсједништава иду наши повјереници – наставио је др Караџић.
– Ти људи који ће добити овлашћења Предсједништва свакако морају уживати повјерење па је назив повјереник одговарајући, а онда би и општинска тијела могла бити општинска повјереништва – предложио сам.
– Одлично, ставите то на папир па да још једном проанализирамо!
Текст Одлуке о формирању повјереништава по општинама и именовању републичких повјереника написао сам за мање од сат времена.
– Ово, да републички повјереник именује људе по свом избору, не могу прихватити. СДС је добио изборе и он мора бити одговоран и за конституисање и за вршење власти – било је једино са чиме се Караџић није сложио.
– Мислим да би било боље да нови људи организују конституисање општинских скупштина. Знам да грађани, у мојој општини Ново Сарајево, нису били задовољни ни радом ни саставом кризног штаба. Претпостављам да је и у другим општинама слично!
– Не могу то прихватити – био је категоричан Караџић.
– У реду! Нека људи из кризних штабова дају своје приједлоге, Ви то овјерите, а републички повјереник надзираће њихове активности до конституисања општинских скупштина – сложио сам се уз малу сугестију.
– Може тако! Републички повјереник, народни посланик, предсједник СДС-а у тој општини, неко од угледних грађана и неко из привреде – предложио је и наставио: – Размислите, молим Вас, о људима који би могли бити повјереници и договорите се с Илијом Гузином, директором телевизије, да, у вечерашњем дневнику, све ово објасните...
Упознао сам са овим новим планом Николу Кољевића, а он ми је рекао да је тих дана на Палама видио Николу Поплашена и Милимира Мучибабића, професоре са сарајевских факултета – филозофског и правног, и предложио да их позовем да буду повјереници за неке општине.
– Ово је почетак стварања државе на терену! – прокоментарисао је Милимир Мучибабић, чувши шта требају да раде будући повјереници.
* * *
Републички повјереник ће, онако како сам замислио и с Караџићем договорио, бити „продужена рука“ Предсједништва Српске Републике БиХ. На терену ће, у складу са Одлуком Предсједништва о образовању ратних повјереништава у општинама за вријеме непосредне ратне опасности или ратног стања, донешеном 10. јуна 1992, да одреди кандидате за општинско повјереништво, а након њихове писмене верификације у Предсједништву, почеће са планираним активностима. Први задатак ће им бити да пронађу одборнике изабране на босанскохерцеговачким општим изборима 1990. године; да их упознају са нашом новом политиком стварања цивилних органа власти и да их позову да конституишу општинску скупштину. На тој конституишућој сједници, одборници ће демократским путем да изаберу предсједника општине и предсједника општинског извршног одбора.
У општини за коју је задужен, републички повјереник ће остварити и контакте с командантом локалне бригаде и доприносити успостављању што бољих и што хармоничнијих односа између цивилних власти и војске.
Организовањем сједница скупштина општина по Српској Републици БиХ, те формирањем општинских извршних власти, створиће се, тако сам мислио, потребне претпоставке да функционишемо као држава на локалном нивоу. Одлука Предсједништва о образовању ратних повјереништава у општинама темељила се на члану 5. Уставног закона за провођење Устава Српске Републике Босне и Херцеговине.
Увјерењем, евидентираним у Предсједништву под бројем: 01-38/92, од 10. јуна 1992, именован сам за првог републичког повјереника и, већ сљедећег дана, почињем са радом на терену." (завршен цитат)
(Доктор Драган Ђокановић, 15. 02. 2024)
