Јуче сам, у објави "Ко одвлачи СДС од Републике Српске - уништава га!", написао: "Почетком прољећа 1993. године, једна група људи одлучила је да оживи СДС. Био сам на том састанку, али нисам подржао ту иницијативу. Сматрао сам да је прерано да политичке странке почну са радом, да смо још увијек далеко од Републике Српске и да нам политичка мимоилажења могу само нанијети штету. Међутим, Момчило Крајишник је био најупорнији у томе. Не знам да ли је претходно договорио са Радованом да Радован наступа умјереније, а да Момчило буде одлучан. Како год да је било - настао је ратни СДС."
Који су ме све разлози водили, да будем против организовања "ратног СДС-а"?
У наведеној објави сам написао да сам "сматрао да је прерано да политичке странке почну са радом, да смо још увијек далеко од Републике Српске и да нам политичка мимоилажења могу само нанијети штету." Међутим, није то био једини разлог!
"Ђокановићу, послао сам депешу савезном секретару за унуташње послове Петру Грачанину, да су се на територији Српске Републике БиХ појавиле паравојне формације и да их не можемо ставити под контролу!", рекао ми је Мићо Станишић, наш министар унутрашњих послова, након што сам, њему и Николи Кољевићу, на Јахорини, у Хотелу "Кошута", рекао за ратне злочине који се дешавају на територији наше Републике, а за које сам сазнао боравећи на терену и радећи посао конституисања општинских скупштина. Било је то почетком љета 1992. године.
"Значи, наш МУП зна за дешавања на терену и министар је реаговао!", размишљао сам на ту тему, враћајући се са Јахорине у Пале, у објекат "Кикинда", у којем смо радили Караџић, Крајишник, Кољевић, Плавшићева и ја. Отворио сам ту тему и на сједници Предсједништва Српске Републике БиХ. Биљана Плавшић је бурно реаговала, не вјерујући у оно што чује. Краће вријеме послије те сједнице, побјегла је у Београд и више се није враћала на посао.
"Учините све да заштите што више Муслимана!", рекао је Радован, једном активисти СДС-а који се пожалио да, у општини из које је дошао, нису у стању да заштите ни Муслимане који су имали одличне односе са људима из Српске демократске странке.
"Па ко то ради, ако Караџић овако говори, и ако ја никада нисам чуо да су из Српске демократске странке потекле такве идеје?", мучило ме је то питање.
Заједнички смо организовали Плебисцит нашег народа у новембру 1991. и позвали Муслимане и Хрвате да остану са нама у Југославији; Заједно смо, Караџић и ја, радили и на Конвенцији о Југославији, одржаној у Београду 03. 01. 1992. године, која је претходила потписивању Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ (09. 01. 1992) - са које смо, још једном, позвали све у БиХ да, са нама, остану у својој држави.
Био сам сигуран да СДС, као демократска странка, није креатор најружнијих ратних дешавања. Али, ако није СДС, ко онда јесте?
Е, управо је то и био разлог, уз онај наведени у јучерашњој објави, што нисам био за стварање "ратног СДС-а". Желио сам да сачувам успомену на предратног "барјактара" српског националног покрета у БиХ, за којег сам залегао у потпуности. И за српски покрет и за СДС! Међутим, нека снага је жељела да обрука и Србе у Републици Српској, и СДС. Да није настао "ратни СДС", план би им био узалудан.
СДС је главна мета садашње владајуће коалиције у Републици Српској! Не због његовог руководства, већ ради његовог чланства! Патриотског и оданог Републици Српској. Ја, такође, поновно, као и 1990. године, осјећам непријатељство власти.
(Доктор Драган Ђокановић, 11. 04. 2025)
Везани чланци:
