Крајем маја 1990. године, у згради Скупштине Социјалистичке Републике БиХ, одржан је састанак руководства те скупштине са представницима новоформираних политичких странака (које су биле регистроване по постојећем Закону о политичком удруживању грађана СР БиХ). У вечерњем дневнику, тог 30. маја 1990. године, по први пут су на телевизији емитоване изјаве политичара који нису припадали владајућој комунистичкој партији, (једина телевизија у БиХ била је Телевизија Сарајево, а њен програм се могао гледати на простору цијеле тадашње југословенске федералне јединице СР БиХ).
Наиме, уз изјаву Нијаза Дураковића предсједника босанскохерцеговачких комуниста, емитована је изјава Алије Изетбеговића, и моја изјава.
"И у БиХ се мора дозволити регистровање политичких странака са националним предзнаком. Не смије се поновоти случај из Хрватске у којој је каснило организовање Срба. Власт мора промијенити постојећи Закон о политичком удруживању и дозволити регистровање странака са националним предзнаком, јер ниједан народ у БиХ не смије бити оштећен", рекао сам на састанку тог дана у Скупштини СР БиХ, а Телевизија је то уредно пренијела у свом ударном вечерњем дневнику.

Овај увод је био неопходан, да бих могао поставити питање: "Гдје су у том тренутку, тог 30. маја 1990. године, били сви досадашњи предсједници Српске демократске странке, странке која је након 43 дана имала свој оснивачки скуп? Гдје су тог 30. маја 1990. године били Караџић, Буха, Калинић, Чавић, Босић, Шаровић, Миличевић? Гдје су у том тренутку били Кољевић, Плавшићева, Крајишник, Максимовић, Остојић...? Зашто нико од њих није осјетио потребу да тих дана изађе у јавност и каже да постоји потреба за политичким организовањем Срба у БиХ и регистровањем политичке странке са српским предзнаком?

Ако сам тог 30. маја 1990. године захтијевао од комунистичких власти у БиХ да промијене свој закон и дозволе Србима регистровање српске странке, гдје сам био након што је СДС настао? Па, нисам ја био нијеми посматрач политичких дешавања у БиХ. Ја сам хтио да тај СДС побиједи на изборима. И побиједио је!
И слагали смо се СДС и ја. А онда смо се, у рату, 1993/1994, разишли. Ја сам знао како до мира и Републике Српске, а они нису знали. Нити су знали, нити су хтјели да ме послушају... Првенствено Радован и Момчило. Кољевића су након мог одласка са Пала потпуно маргинализовали и није им падало на памет да њега кандидују за предсједника Републике Српске. Одлучили су се за Биљану Плавшић. Против мене, када су чули да сам се кандидовао за првог послијератног предсједника Српске, повели су кампању...
"Да је СДС стајао иза тебе, Драгане, ти би побиједио и био предсједник Републике Српске. Био си бољи кандидат од Биљане!", рекао ми је на Палама, почетком 1997. године, Владо Вркеш из Санског Моста, који је у том тренутку био предсједник Извршног одбора СДС-а...

Да се, опет, вратим на предратно вријеме...

"Драго, па ти си ово мени јуче говорио!", изненадила се моја супруга Драгана, док смо заједно гледали Радованов интервју код Дубравке Кењић, у емисији "Кулуб 91".
"Рекао сам и њему данас, на клиници, на Кошеву."

Оно што сам ја говорио Радовану, Радован је говорио Србима. Његова популарност је расла, а ја био задовољан нашом слогом јер је доносила резултате. Нисам био сујетан. Плебисцитом Срба, у новембру 1991. године, крунисана је та наша одлична сарадња.

Међутим, када политичка странка прави кардиналне кадровске грешке, не може да очекује добре резултате. СДС, од скоро 700 000 чланова и још више гласача, сада има толико колико има, и чланова и гласача.

Један од политичара који је дао огроман допринос урушавању СДС-а био је Драган Калинић.
"Колега Ђокановићу, он ради са мном и одлично знам какав је то човјек. Ја, у току операције, намјерно нешто кажем против власти да видим шта ће он да уради, а он (Драган Калинић) пожури из сале да се опере прије свих нас, и отрчи доље до зграде Централног комитета... Чувајте га се. Ради се о великом сплеткарошу!", упозоравао ме је, на једној паузи скупштинске сједнице, покојни Милутин Најдановић, посланик у Скупштини Српског народа БиХ, професор Медицинског факултета у Сарајеву, грудни хирург и Калинићев шеф. Професор Милутин Најдановић, један од најугледнијих посланика у нашој скупштини, убијен је почетком рата у Сарајеву. Његов леш су пронашли у близини стадиона Кошево, на неколико стотина метара од зграде Централног комитета...

Странка која изгуби Најдановића, а за свог предсједника изабере Калинића, шта је могла друго и да очекује?

(Доктор Драган Ђокановић, 21. 03. 2024)