"Морам да кажем да су ми коментари читалаца на претходне објаве били од велике користи и допринијели да споменем 1994. годину. Догађаје из године (1994) у којој сам напустио власт Републике Српске, и у којој су каријере Караџића и Младића кренуле странпутицом, описаћу у наредним објавама.", реченице су којима сам завршио јучерашњу објаву "Нико нама не брани да пишемо о жртвама и невољама које су нам проузроковали други!".
Међутим, има невоља које смо, нажалост, сами себи проузроковали!
Једна од њих је наш однос према ратним злочинима који су се дешавали на нашем простору.
Јуче сам, на један омаловажавајући коментар према мени, написао шест одговора, наводећи неколико мојих политичких иницијатива које су незаобилазне у причи о настанку и организовању Републике Српске. Откуд такав однос према човјеку који је једини у Републици Српској могао да напише књигу "Република Српска од идеје до Дејтона", практично непатворену историју настанка и организовања Републике Српске?
Зашто је, примјера ради, РТРС незаинтересован за ту књигу?
Па зато што се против мене водила тиха кампања потпуног елиминисања из јавног живота Републике Српске! Да би се могло лагати, и да би се туђе дјело могло приписати себи. Један број актера те кампање против мене, из СДС-а се преселио у странке садашње власти у Српској. Драган Калинић је један од њих.
Непријатељство према мени почело је још 1992. године.
Зашто?
На једном састанку, у јуну 1992, рекао сам: "Немојте мислити да ће овај рат вјечно да траје. Сви досадашњи ратови су се завршавали, па ће и овај да се заврши једног дана. Водите рачуна о томе! Могу вас сутра оптужити за геноцид. Овај рат скоро да се води пред телевизијским камерама, све се снима и записује."
И, умјесто да ме послушају, кренуле су подмукле активности против мене. Прво приче иза кулиса. "Он је рекао да ће нас оптужити за геноцид!", ширили су ту реченичну конструкцију посланици Народне скупштине, предвођени Јовом Мијатовићем. Оно "могу вас оптужити" значило је да их могу оптужити они који се баве том проблематиком, а српски посланици су претворили у "рекао је да нас може оптужити".
А онда се, дотични народни посланик, био је у том тренутку и предсједник Извршног одбора СДС-а (реактивираног почетком прољећа 1993), дрзнуо да на сједници Народне скупштине каже: "Шта хоће министар Ђокановић, он је рекао да нас може оптужити за геноцид."
Караџић, Крајишник, Кољевић и Плавшићева, моји најближи сарадници из периода када сам обављао посао Републичког повјереника, који су знали за реченицу упозорења "Водите рачуна, могу вас оптужити за геноцид!", из јуна 1992, јер сам им све то прецизнои испричао по повратку на Пале, ћутали су као заливени. Било је то на Јахорини, у септембру 1993. године. У исто вријеме када се десила побуна војника у Бањалуци.
"Шта смо ми обећали нашем народу? Обећали смо му Републику Српску! Како се може стићи до Републике Српске, ако не поштујемо међународно право и радимо против међународне заједнице? Ко ће нам прихватити постојање Републике Српске, ако не Међународна заједница? А што се тиче Мијатовићеве оптужбе, у Предсједништву Српске тачно знају шта сам рекао. Знају да сам добронамјерно упозорио, а не запријетио!", рекао сам у својој реплици, на тој скупштинској сједници. Било је то, рекох, у септембру 1993. године, на Јахорини.
Од почетка рата био сам свјестан да морамо поштовати Устав Републике Српске, међународна акта о људским правима и да, без обзира на ратна дејства, морамо изградити цивилну државу - Републику Српску. Зато сам и упозорио 1992. године, а то упозорење сам, не планирајући да то тада урадим, репликом на напад посланика Мијатовића, унио и у Народну скупштину. Био сам свјестан шта се десило, да је моја дискусија ушла у стенограм скупштинске сједнице и да је та реченица постала историјски факат који ће једног дана постати општепознат. На паузи те скупштинске сједнице, управо то сам рекао, мени драгом човјеку, Недељку Видићу, тадашњем градоначелнику Брода.
Наредног мјесеца поднио сам оставку на чланство у Влади. Имам сачуван чланак о томе, објављен у једној дневној новини.
Међутим имао сам уставну обавезу да, до именовања сљедећег министра за борачка питања, и даље радим тај посао.
Тако сам, као министар у оставци, ушао у 1994. годину. Та година је, по мом мишљењу, била преломна година у историји Републике Српске.
Писаћу о њој у наредним објавама.
(Доктор Драган Ђокановић, 15. 10. 2024)
Везани чланци:
