У јучерашњој објави "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом!", писао сам о свом одласку у Београд са намјером да придобијем власти Србије да нам, нашем народу и Републици Српској, помогну да се домогнемо мира.
Зашто сам мислио да је власт Србије, на челу са Слободаном Милошевићем, права адреса за ту моју намјеру?
У двије ствари сам, када је у питању тадашња Србија, био сигуран, а оне су: Србија искрено жели мир у Босни и Херцеговини и Србија је пријатељ и поуздани савезник Срба из Босне и Херцеговине. То ми је било довољно. Дотадашњи однос Србије према мировним плановима за БиХ и њено прихаватање свих тих планова, нисам доживљавао као препреку за оно што сам наумио.
Увјеривши се у недостатак храбрости Караџића, Крајишника и СДС-ових посланика у Народној скупштини да нашем народу саопште да су на самом почетку преговора о БиХ, (било је то половином фебруара 1992), пристали на подјелу територије БиХ по принципу 17,7% Хрватима, 33,3% Муслиманима, 49% Србима, а знајући да су противници и непријатељи Срба војнички све јачи и да наставак рата носи са собом све неизвјеснији исход за нашу републику; те да нико други из Републике Српске, у времену политичког размимоилажења Милошевића и Караџића, нема довољно политичке слободе и утицаја да приђе званичном Београду са идејом да се Србија укључи и помогне да се оконча рат у БиХ - морао сам да се одлучим за такав подухват.
Иако је од тада, од те 1994, прошло 30 година, ни данас не могу да нађем замјерку тој својој одлуци.
Реченицу Миломира Минића, генералног секретара владајуће партије у Србији: "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом", коју је изрекао у присуству Десимира Митровића и Деснице Радивојевића, људи из Скелана које сам позвао да крену са мном на састанак у Београд, доживио сам као потврду да је моја иницијатива прихваћена и да ће Србија ући у процес заустављања рата у БиХ.
Већ наредног мјесеца, у фебруару 1994. године, организовао сам састанак у Скеланима и Бајиној Башти на коме су били присутни предсједници тих двију општина, представник власти из Београда Драгутин Брчин и још двадесетак људи из Републике Српске.
Организовањем тог састанка желио сам да поручим Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику, двојцу који је учврстио своју власт у Српској, да сам кренуо са стварањем опозиције и да сам обезбиједио подршку званичне Србије за политику искреног залагања за завршетак рата у БиХ и опстанак Републике Српске.
(Доктор Драган Ђокановић, 17. 10. 2024)
Везани чланци: