Драги Срби,
ово је цитат дијела мог јутрошњег одговора једном од симпатизера Младена Иванића:
"Једино што ћу да погледам јесу докази да се Иванић оградио од дјеловања својих партијских другова из 1991. године и ових посљедњих који су прегласали већину српских посланика из Републике Српске у Представничком дому ПСБиХ и тим чином наговијестили шта, поновно, чека Србе у Босни и Херцеговини којом владају Иванићеви партијски другови. Нека то учини и ових дана - прихватићу са радошћу."
А сада идемо на одломак из моје књиге: "Република Српска од идеје до Дејтона", коју сам посветио будућим генерацијама:
"Поновно смо се срели, неколико дана касније, у једној од сала Скупштине БиХ. Наиме, предсједник Предсједништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине Обрад
Пиљак и Златан Каравдић, предсједник Скупштине,организовали су нови састанак с представницима политичких странака којих је, у односу на прво окупљање из маја мјесеца, било много више. Иако су челници Босне и Херцеговине жељели да то буде куртоазно упознавање, састанак је, ипак, протекао у знаку дискусија које су откривале суштину овдашњег политичког проблема. Караџић и ја сугерисали смо комунистичким функционерима да учине све што је у њиховој моћи да се, прије одржавања демократских избора, усвајањем нових амандмана, промијени Устав БиХ и то у дијелу који се тиче – Скупштине – највишег републичког законодавног органа.
Предлагали смо им да постојеће Вијеће општина у Скупштини БиХ преименују у вијеће три конститутивна народа, које би одлуке од виталног националног интереса могло доносити само ако постоји консензус изабраних представника Срба, Муслимана и Хрвата…
На ту тему дискутовао је и Алија Изетбеговић:
– Иако су Муслимани најбројнији народ у БиХ, ми ћемо, послије избора, дозволити да се у Скупштини формира вијеће народа… – рекао је предсједник Странке демократске акције.
Караџићево и моје залагање за увођење вијећа народа у босанскохерцеговачку скупштину није, нажалост, наишло на позитиван пријем код Обрада Пиљка и Златана Каравдића, а коментар Алије Изетбеговића да ће Муслимани „послије избора, дозволити формирање вијећа народа“, јасно је показао какав положај имају Срби у Босни и Херцеговини... Послије тог састанка било је очигледно да ће Босна и Херцеговина, у историјске вишестраначке изборе, ући са неадекватном организацијом свог парламента, што је, по мом мишљењу,
била катастрофална грешка … Стекао сам тих дана утисак да владајући комунисти не желе да чују буку која је настајала због националних тензија, а можда се нису ни усуђивали да уђу у посао рјешавања тако деликатних проблема. Међутим, шта год да је било посриједи, опредјељујући се за суверену и грађанску Босну и Херцеговину, позиционирали су се, на лијевом крилу муслиманске националне политике. Због њиховог евидентног одступања од подршке суверенитету народа, створене су претпоставке за јачање политичких опција
које су такође биле за суверену и грађанску БиХ, али са плановима да у њој доминира муслиманско-бошњачка већина и настане ново друштво са исламским карактеристикама. У својој предизборној политичкој пропаганди комунисти су се ослонили на застрашивање грађана од, како су говорили, „авети прошлости“ и мислили да ће им то бити довољно да придобију бирачко тијело за останак на власти. Покушали смо Караџић и ја, још једном, овог пута у разговору са челним људима Социјалистичког савеза Мирком Пејановићем и Исметом Грбом, да упозоримо на опасности од њиховог залагања за суверену грађанску БиХ. Међутим, није било успјеха. Ми њима о потреби увођења вијећа народа у Скупштину,
а они нама о својој Конвенцији о суверености грађанске Босне и Херцеговине – документу који су, као саставни дио предизборне кампање, припремили те 1990. године, а онда понудили и другим странкама на потписивање.
Питање шта урадити да се у таквим околностима обезбиједи стварна равноправност и конститутивност српског народа у овој републици, мучило нас је обојицу. Актуелне комунистичке власти, то нам је постало потпуно јасно, без обзира на посљедице које могу настати због непостојања адекватног уставно-правног механизма самозаштите Срба, Хрвата и Муслимана, нису жељеле да конституишу вијеће народа у босанскохерцеговачкој скупштини. Поучени стањем које је настало након одржаних избора у Хрватској, гдје је владајући ХДЗ значајно обесправио и политички маргинализовао Србе, нисмо смјели да чекамо слична дешавања и у БиХ.
Апсолутно сигурни да повлачимо исправне потезе, у Бањој Луци смо, 13. октобра 1990, мјесец дана прије одржавања избора, формирали Српско национално вијеће
као претечу српског дијела у тронародном вијећу неког будућег парламента... Невјероватна је чињеница да нам се ниједан од Срба комунистичких функционера у БиХ
није прикључио нити нас јавно подржао, а као припадници свог народа заузимали су и највише републичке положаје..." (крај цитата)
Дакле, поштовани Срби, драге сестре и браћо,
ништа од вас не тражим осим да добро размислите о овом што сам јутрос објавио.
Немојте да на савјести носимо урушавање и нестанак Републике Српске. Не само због оних који су живот дали за њу, неголи ради оних који би морали да живе у слободи и своји на своме!
(Доктор Драган Ђокановић, 14. јули 2021)
ПРИЛОЗИ:
1. Младен Иванић, идеолог и оснивач Партије демократског прогреса (ПДП), политички ментор актуелном градоначелнику Бањалуке, којег је обучио да без икаквог устручавања може склонити заставу Републике Српске (вјероватно да се не би увриједила градоначелница Сарајева)...
2. Фотографија са прегласавања већине српских представаника из Републике Српске у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ. Мирко Шаровић, Бранислав Бореновић, Драган Мектић и Мира Пекић, посланици СДС-а и ПДП-а, безочно прегласавају девет својих сународника и колега...
3. У овом случају било је довољно да само Бореновић гласа, а да му Шаровић, Мектић и Мира Пекић обезбиједе квроум...
