Нису ме, данас, 9. јануара, као што се то десило неким нашим званичницима, преплавиле емоције љубави према Републици Српској...
Ни овог 9. јануара, а ни претходних јануара...

Увијек ме преплаве емоције туге...
Толико сам мртвих и рањених Срба видио, током тог проклетог рата...
Толико је мојих ратних другова, рођака, пријатеља и комшија "отишло" под црну земљу...
Само да би Хрвати и њихова Хрватска били ово што јесу данас у Европској унији...
Само да би Муслимани, данашњи Бошњаци, били ово што данас јесу...
И да се разни напирлитани ликови шепуре, "препуни" "љубави" према Српској...

Жао ми је, браћо и сестре, обраћам се свима вама који остависте кости бранећи своје породице, своје домове и своја огњишта, што Република Српска није постала оно што сте мислили да ће бити. А требало је да буде држава у којој њени званичници "гину" за свој народ, штите га, и економски јачају; требало је да буде држава из које Срби не бјеже...
Требало је да постане држава у којој неправда није природно стање...

(Доктор Драган Ђокановић, 9. јануар 2024)