Приказивање чланака по тагу Plebiscit Srba u BiH

"Колега, до данас нисам видио неког ко, тако као Ви, као млад човјек, може успјешно да комуницира са десетинама хиљада људи.Честитам!", рекао ми је Јован Рашковић, у Банском двору, након великог митинга одржаног испред Боске, посвећеног предстојећем плебисциту Срба. Било је то некад у октобру, 1991. године.
Слично се десило и на митингу у Дрвару, (одржан је истог дана када и у Бањалуци), потом, неколико дана касније, и у сарајевској Зетри...
Скандирање и овације на сваку реченицу коју бих изговорио...
Било је то, рекох, 1991. године, уочи изјашњавања нашег народа о останку у држави у којој је живио.

Често сам размишљао о Рашковићевим ријечима. Свакако су ми годиле, али сам о тим својим наступима на митинзима и изговореним реченицама имао нешто другачије мишљење. Нисам, како то рече академик Рашковић, разговарао са хиљадама људи, ја сам само говорио из срца и из дубине душе, без треме.
Искрено сам желио да се сачува држава и мир, и ту искреност преносио у реченице! Цијенио сам тада, а и данас сам таквог убјеђења, да су ту моју искреност осјећали и присутни грађани. И да су дијелили моја осјећања.

Били су то посљедњи митинзи на којима сам говорио. Никада више нисам ни осјетио потребу да говорим на великим скуповима.
Зашто?
Зато што више није ни било искрених народних окупљања. Касније су се дешавали организовани страначки митинзи, на којима су говорили политичари у циљу добијања политичких поена и гласова...

А мене занимају спонтана окупљања, када људе нешто тишти и када они изађу на улицу да то и кажу.
Тада имам потребу да им се придружим, али, још увијек, не и да говорим на скупу.

Само у току размишања о евентуалној угрожености Републике Српске, осјетим емоције сличне емоцијама из 1991. године. Само бих, бранећи Републику Српску, могао "разговарати" и са милион људи, ако је потребно.

(Доктор Драган Ђокановић, 02. 08. 2024)

На писмо које сам 18. 12. 1991. године послао у Предсједништво савезне државе Југославије, на руке Бранку Костићу, добио сам позитиван одговор. У телефонском разговору са господином Костићем договорио сам да састанак у Предсједништву буде 26. децембра 1991.

Одмах сам назвао предсједника Српске демократске странке (СДС) да га обрадујем позитивним одговором из Београда и договором са Бранком Костићем. Обавијестио сам о томе и остале заинтересоване политичаре у БиХ и позвао их на састанак у Београд...

На данашњи дан, 26. децембра 1991. године, у Палати Федерације одржан је састанак делегације из БиХ са члановима Предсједништва, предсједником Савезне Скупштине и једним бројем савезних посланика. Тема састанка била је останак Босне и Херцеговине у савезној држави, (ако Муслимани и Хрвати из БиХ то буду жељели), односно останак Срба из БиХ у заједничкој држави са свима који желе очување континуитета њене државности.

Састанак је прошао у конструктивној и пријатељској атмосфери, изабрано је Координационо тијело за очување савезне државе и останак заинтерсованих народа и република у њој, а ја сам једногласно изабран за предсједника тог Координационог тијела. Члан Координационог тијела био је и предсједник највеће српске странке у БиХ, Српске демократске странке (СДС)...

Добио сам на располагање кабинет у Палати Федерације, из којег је, пар мјесеци раније, срамно отишао Србин из БиХ Богић Богићевић.
Послије састанка у Предсједништву, изабрано Координационо тијело обавило је први радни састанак, са којег смо позвали све заинтересоване грађане, политичке странке и удружења да 3. јануара 1992. године дођу у Скупштину и да дају свој допринос очувању савезне државе, односно останку у савезној држави заинтересованих народа и република који то желе.

Срби из БиХ, у новембру те 1991. године, на свом Плебисциту, скоро 100%-тно су рекли да желе остати у савезној држави са Србијом, Црном Гором и свима другима који то желе...

(Доктор Драган Ђокановић, 26. 12. 2023)