Република Српска

Приказивање чланака по тагу Владимир Лукић

petak, 08 maj 2020 21:56

ДРАГАН ЂОКАНОВИЋ ЈЕ УСПИО У СТВАРАЊУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Историјски предсједници Владе Републике Српске, Бранко Ђерић и Владимир Лукић

Бранко Ђерић, први предсједник Владе Републике Српске

djericslika Књига Драгана Ђокановића под предњим насловом броји преко 300 страница текста, са већим бројем издвојених пасуса, навода и цитата, као и слика, тј. фотографија и других илустрација које на свој начин, и документовано, говоре о једном времену и догађајима у њему. То вријеме (ријеч је периоду 1992–1995) је, као што се види, иза нас. Но, оно је од великог историјског и политичког значаја, јер се у његовим вртлозима стварала Република Српска и савремена, дакле, дејтонска Босна и Херцеговина, дајући тако посебан тон и драж овој књизи.

У књизи аутор настоји, будући да је и сам учесник и актер југословенске кризе и распадања земље у ратном пламену и с драматичним посљедицама, да у улози свједока изнесе своја сјећања на борбу, и сјећања из борбе, српског народа у Босни и Херцеговини за своја права и државноправне интересе. Та сјећања и свједочења су утолико значајнија јер их даје не само очевидац него, прије свега, неко истанчаних интелектуалних погледа и промишљања и човјек завидног политичког искуства и дјеловања. Свакако, бити очевидац није довољно; важна је и морална, емоционална, тј. инетелектуална храброст да се отворено проговори и о успјесима, али и грешкама српске политике у БиХ, и шире, тог доба, а било их је пуно. И, о томе ова књига говори. Њена и његова истина требало би да је и вјеродостојна и мериторна и мјеродавна.

Драган Ђокановић је силни политички труд уложио, између осталог и као лидер једне партије, на очувању Југославије кроз институцију тзв. Конвенције о Југославији. Потом ће касније, кад се отворио ратни сукоб, као повјереник власти Републике Српске чинити немале напоре на стабилизацији стања на терену, бољем функционисању власти, те израстању Српске у демократско и правно уређено друштво, друштво које поштује женевске конвенције, властити устав и правну норму уопште.

Да је проницљив, оштрог ока и способан да исправно закључује – у то сам се увјерио чим сам га у почетку рата упознао. Али, шта ће он, млади љекар у политици, питао сам се, а питаће се и сваки читалац, и још са тек оформљеном породицом? У овој књизи ће читалац наићи на реченицу: „...Ово није борба за власт, ово је борба за државу, мир и демократију“, а коју је Ђокановић изговорио на отварању Конвенције о Југославији 03.01.1992. године у Београду. Разумијевањем те реченице, и пажљивим читањем ове његове књиге, читалац ће лако закључити да се аутор књиге борио за државу у којој ће моћи мирно да живи са својом породицом и гради слободно и демократско друштво, поручујући тако својим примјером и другима, мислећим људима, шта им је у тим судбоносним данима чинити. Није успио у спашавању Југославије. Успио је у стварању Републике Српске, у стварању СДС-а, у иницијативи формирања опозиције у Републици Српској, итд. испољавајући често велику одлучност у борби против неконструктивних, боље речено деструктивних, мишљења неких утицајних политичара у Републици Српској.

Драгану Ђокановићу и као свједоку значајних догађаја из наше историје, али и као писцу књиге, те добром стилисти који вјешто и с лакоћом пише, морамо бити захвални на овом великом дару који нам је поклонио и труду који је уложио. И што нам је на овај начин оживио и поновно дочарао то судбоносно доба, значајно за српски народ и дејтонску БиХ.

Ова књига за аутора, разумије се, представља његова мемоарска сјећања, тј. његову животну причу, и тако је треба схватити, а за све нас остале – дио наше новије историје.
Проф. др Бранко Ђерић

Владимир Лукић, други предсједник Владе Републике Српске

lukic Ова књига или боље речено дјело др Драгана Ђокановића веома упечатљиво говори, поред осталог, и о њему као учеснику бројних предратних, ратних и поратних догађаја. На почетку треба констатовати да га је красила храброст, патриотизам, завидан углед међу сарадницима, а посебно је као министар уживао углед од стране старјешинског кадра Војске Републике Српске. Волио је свој народ, међутим није мрзио друге народе.

Књига је писана јасним и течним српским језиком – документаристички, и биће незаобилазна литература многима који буду жељели да пишу, односно да се баве нашом новијом историјом. Важна карактеристика ове књиге је тачност интерпретација бројних догађаја, што иначе карактерише и друга казивања др Ђокановића.

Веома је упечатљиво приказао напоре, посебно српских политичара, као и појединаца из муслиманског народа да се сачува Југославија... Нажалост, против бивше Југославије неспорно су били Европска заједница и САД. Југославија је, поред више противника из Европе, а Ђокановићева књига свједочи и о томе, имала и своје унутрашње противнике, јер против Југославије су били Словенци, Хрвати, Македонци и Муслимани. Читајући ову књигу долази се до закључка да је бивша савезна држава била заблуда претходних генерација српских политичара, јер ни најискренији приједлози српских политичара деведесетих година двадесетог вијека о очувању Југославије као демократске државе равноправних република и равноправних народа, нису прихваћени. Разбијање Југославије, проузроковало је и подјелу Босне и Херцеговине. „Најављено усвајање Декларацијe о сувереној БиХ, највјероватније, и нажалост значи крај Босне и Херцеговине онакве каква је сада“, упозорава Ђокановић, још у фебруару 1991. године...

Српски посланици, књига говори о томе, у ноћи између 14. и 15. октобра 1991. године напуштају Скупштину, а представници остала два народа без законите скупштинске већине усвајају Меморандум о суверености БиХ, као први докуменат на путу међународног признања Босне и Херцеговине. Они доносе сва акта која су потребна једној држави и, наравно, ради непоштовања воље српског народа исказане на Плебисциту 9. и 10. новембра 1991. године, добијају крњу државу БиХ.

На почетку пута српске самосталности, одржана је оснивачка Скупштина српског народа у БиХ у згради републичке скупштине у Сарајеву, 24. oктобра 1991. године. Практично Срби у БиХ нису имали другог избора него да, како пише др Ђокановић, донесу „Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине, коју је Скупштина српског народа усвојила 9. јануара 1992. године, у Хотелу ‘Холидеј ин’.“

Аутор је, у својој књизи, приближио читаоцу и Кутиљеров мировни план и понашање Алије Изетбеговића, који је умјесто мира изабрао ратну опцију за БиХ. Догађаје који су слиједили др Ђокановић сериозно је представио, а није му било ни тешко, јер им је био свједок. Дао је углавном тачан пресјек међуљудских и политичких односа у свим структурама Републике Српске; описао бројне грешке и лоше потезе које је током рата повлачило руководство СДС-а... Писац овог вриједног рада није заборавио да право мјесто да Републици Србији и њеном предсједнику Слободану Милошевићу, борцима Републике Српске, као и њеним другим ствараоцима те храбром српском народу. Са 63 приче, бројним фотографијама и цитатима изјава и интервјуа, од дана када је ушао у политику па до ове мемоарске хронике, др Драган Ђокановић, не свједочи само о настајању Републике Српске – од идеје до Дејтона – него читаоцу показује колико је било потребно упорности, труда, храбрости и здравог разума, aли и кроз шта је морао да прође са својом породицом да би уопште дошао у позицију из које се може написати књига са оваквом тематиком, а коју би требало генерације да читају.
Проф. др Владимир Лукић, емеритус с.р.

(Из књиге "Република Српска од идеје до Дејтона", аутор: Драган Ђокановић)

knjiga clanak