"Након изласка Словеније и Хрватске из Југославије, рат се више није могао избјећи. Или се могао избјећи, али, наравно, само под условом капитулације. Али пошто капитулација није долазила у обзир, опција која је преостајала је био рат.
Само сам вербално дао подршку Кутиљеровом плану, али сам одбио да га потпишем и до потписивања није дошло. Предвиђао је етничке регионализације, а оне за нас нису биле прихватљиве.
Било је неопходно да Кутиљеров план не одбијем прије рефeрендума, јер би референдум дошао у питање. Референдум се одржавао 29. фебруара, а разговори у Лисабону шест-седам дана прије референдума, а било нам је врло важно да се референдум одржи. Малоприје сам Вам рекао какав је референдум имао значај за Босну и Херцеговину. То је значило прећи Рубикон, па бити са ове или са оне стране Рубикона. С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат.", реченице су из интервјуа Алије Изетбеговића, којег је дао 27. фебруара 2008. године.
Потребно је да напоменем да је ријека Рубикон представљала границу између Италије и Галије (Горње Италије). Чувена је по Цезаровом преласку преко ње, што је био знак за почетак грађанског рата. Отуда: прећи Рубикон значи: направити посљедњи корак, послије којег нема враћања.
Читајући Изетбеговићеве реченице, да се закључити да је он обмануо своје сљедбенике. Погрешним повезивањем појмова "референдум" и "Рубикон" са појмовима "агресија" и "грађански рат", довео је босанскохерцеговачке Муслимане у велику заблуду. Убиједио их је да ће им рат против Срба бити лакши ако га назову агресијом, а не грађанским ратом - и позвао их да изађу на референдум. Убиједио их је да ће им рат послије референдума бити лакши, неголи рат прије референдума. Останак у мањој Југославији, коју је и он злонамјерно називао крњом, (у којој ће бити око девет милиона Срба), представио је Муслиманима као капитулацију, а капитулација, како је рекао у интервјуу, није долазила у обзир.
За Алију Изетбеговића је, а свједочили смо да је у то убиједио скоро све Муслимане из БиХ, у обзир долазио само рат против мање од два милиона Срба, у независној Босни и Херцеговини.
(Доктор Драган Ђокановић, 01. 10. 2024)
Везани чланци:
Руска Федерација и Повеља Уједињених нација спасоносна су рјешења за мир у Босни и Херцеговини.
Члан 39. Повеље Уједињених нација каже: "Савјет безбједности процјењује да ли постоји пријетња миру, повреда мира или агресија и даје препоруке или одлучује које ће мјере бити предузете, у складу са чланом 41. и 42, да би се одржали и успоставили мир и безбједност у свијету."
У Члану 40. пише: "Да би спријечио погоршање ситуације, Савјет безбједности може, прије него што да препоруке и одлучи о мјерама предвиђеним у члану 39, позвати заинтересоване стране да се повинују оним привременим мјерама за које Вијеће сматра да су потребне или пожељне. Такве привремене мјере не смију имати утицаја на права, захтјеве или положај заинтересованих страна. Савјет безбједности дужан је да води рачуна о неиспуњавању таквих привремених мјера."
Е, управо на Члан 39. Повеље Уједињених нација позвала се Руска Федерација и обезбиједила одржавање хитне сједнице Савјета безбједности УН-а, те, по свему судећи, сачувала мир у Босни и Херцеговини - који је једностраним и бескрупулозним активностима бошњачких политичара, (подржаних од српских непријатеља са Запада), и њиховим ратнохушкачким изјавама био опасно угрожен. Наравно, неодмјерених изјава било је и из Републике Српске.
Хвала, Русијо!
(Доктор Драган Ђокановић, 30. 04. 2024)